Ван Гогове скице за платна

Специјално за „Политику”
Беч – Дуго ишчекивана изложба цртежа и акварела Винсента ван Гога „Скице за платна” отворена је недавно у бечкој галерији Албертина, праћена великом медијском пажњом. На овој фасцинантној ретроспективи, првој на којој је Ван Гог представљен као цртач-сликар, изложено је његових сто педесет дела од којих педесет једно уље на платну. Познати холандски уметник, који се прославио динамичним и страственим сликарством које карактеришу пламтеће, засићене боје, искривљене перспективе просторија и рањиви аутопортрети, представљен је у улози цртача који се напослетку, из жеље за признањем и комерцијалним успехом, приволео сликарству.

У Албертини, пут кроз развој Ван Гоговог уметничког опуса води кроз пет хронолошких станица: Ране године (1880–1883), Пејзаж и сеоски живаљ (1883–1885), Париски импресионизам (1886–1888), Позна епоха – Арл, Сан Реми и Овер на Оазу (1888–1890) и Винсент ван Гог и цртеж. Рад на прикупљању експоната који долазе из шеснаест земаља трајао је пет година а дошло је и до преседана у коме је аустријска држава, због вртоглаве вредности дела процењених на три милијарде евра, загарантовала галеријама, музејима и колекционарима одштету у случају оштећења или крађе.

Директор Албертине Клаус Албрехт Шредер, због очекиване рекордне посете, продужио је радно време галерије, снижене су цене улазница, чак се и луксузно опремљени изложбени каталог продаје по приуштивој цени од двадесет четири евра: „Моја жеља је да свако, чак и људи са лимитираним новчаним могућностима могу да погледају Ван Гогове радове”.

Дете свештеника, Винсент ван Гог као младић сања о позиву проповедника. Низ година лута у потрази за идеалном професијом и опробава се као учитељ и продавац књига и уметничких дела, пре него што се, у двадесет седмој години, одлучује за каријеру уметника. И пре ове одлуке Ван Гог се аматерски бави цртањем, али тек после година посвећених интензивном вежбању, копирању туђих радова и раду са неким од најпознатијих холандских сликара свог доба усавршава своју технику и развија сопствени стил.

Своје најраније цртеже Ван Гог ствара у белгијској рударској области Боринаж (1879–1880). Ова епоха је најбоље позната из његових писама брату у којима открива своје дивљење према рударима: „Копач каменог угља у Боринажу посебан је тип, за њега дан не постоји, и никада, сем недељом, не ужива у сунчевим зрацима. Он тегобно ради уз треперење лампе чија светлост је бледа и оловна, у уској галерији, пресавијеног тела (...) свикао на тај начин живота када се нађе у окну, са малом лампом на капи, која служи као водич у помрчини, узда се у Бога који види његову муку и који га штити...“. Према хроничарима оног доба, Ван Гог је често скицирао рударе и средину у којој су живели и радили, мада не посебно успешно. Сем његових репродукција радова Жан-Франсоа Милеа, неколико цртежа слободном руком и студија из књиге „Часови цртања” Шарла Барга, свега неколицина раних радова из Боринажа је сачувана, а сам Ван Гог касније, у једном од својих писама белгијском уметнику Ежену Боху, признаје да је уништио већи део својих цртежа из Белгије јер себе не сматра претерано талентованим. На једном од спасених цртежа из ове фазе – „Рудару у снегу” (1880) – заиста су уочљиве мане у перспективи, пропорцијама и анатомији. Свестан својих недостатака, али намеран да се усаврши, Ван Гог се сели у Брисел да би се упознао са другим уметницима од којих жели да стекне знање које му, као аутодидакту, недостаје.

По доласку у белгијску престоницу (1880), посећује неколико познатих галериста у потрази за корисним контактима. Захваљујући репутацији своје породице у којој постоје чак три врсна трговца уметничким делима, Винсент долази до холандског сликара Антона ван Рапара који му дозвољава да са њим дели студио. Ту добија прве часове сликања од Адријана Мадиола, члана Краљевске академије уметности.

Крајем 1881. Ван Гог се због мршавих финансија враћа у родитељску кућу у Етену и посвећује се раду са моделима, углавном сељанима које црта док обављају своје пољске или кућне послове. Сви цртежи из те године израђени су оловком, свега неколицина тушем.

Када се крајем године због неслагања са родитељима сели у Хаг, Ван Гог живи код свог ментора и великог сликарског узора Антона Мова који га месец дана интензивно подучава перспективи, акварелу и сликању уљаним бојама. Ван Гогов највећи проблем је техника акварела која га одбија јер при сликању често греши. Међутим, ипак му полази за руком да створи два ремек-дела „Жену која штрика” и „Жену која шије” (обе из 1881). Ово су уједно и први акварели које уметник, задовољан учинком, потписује. Ван Гог ће се наредних година спорадично враћати акварелима само из љубави према своме брату Теу.

До 1884, када се сасвим посвећује сликању уљаним бојама, Ван Гог је усавршио своју цртачку технику. Те године, за време боравка у очевој парохији у Нуенену, израдиће оловком и кредом неколико студија пејзажа и портрета за своја позната уља на платну: „Јарак”, „Пејзаж са црквом”, „Зимска башта”, „Рибарски бродови”, „Сејач” и свакако најпознатије дело из тог доба – „Људи који једу кромпир”. 

Све до одласка у Париз, Ван Гогови тонови ће бити мрачни, теме суморне. Тек у светлима престонице европског сликарства уметник открива веселе боје, чак и потези четкицом постају лакши, безбрижнији. Сцене из Париза, настале мешаном техником акварела, креде и оловке, одишу свежином и безбрижношћу, а два дела из овог периода – „Булевар де Клиши” и „Поглед из апартмана у улици Лепик” (обе из 1887) – показана су на изложби у Албертини.

Изложба која траје до 8. децембра, и чији је куратор Хајнц Видауер а саветник највећи живи експерт за Ван Гогова дела Шрар ван Хегтен, прва је детаљна студија вишестране ликовне генијалности великог холандског мајстора.