Van Gogove skice za platna

Specijalno za „Politiku”
Beč – Dugo iščekivana izložba crteža i akvarela Vinsenta van Goga „Skice za platna” otvorena je nedavno u bečkoj galeriji Albertina, praćena velikom medijskom pažnjom. Na ovoj fascinantnoj retrospektivi, prvoj na kojoj je Van Gog predstavljen kao crtač-slikar, izloženo je njegovih sto pedeset dela od kojih pedeset jedno ulje na platnu. Poznati holandski umetnik, koji se proslavio dinamičnim i strastvenim slikarstvom koje karakterišu plamteće, zasićene boje, iskrivljene perspektive prostorija i ranjivi autoportreti, predstavljen je u ulozi crtača koji se naposletku, iz želje za priznanjem i komercijalnim uspehom, privoleo slikarstvu.

U Albertini, put kroz razvoj Van Gogovog umetničkog opusa vodi kroz pet hronoloških stanica: Rane godine (1880–1883), Pejzaž i seoski živalj (1883–1885), Pariski impresionizam (1886–1888), Pozna epoha – Arl, San Remi i Over na Oazu (1888–1890) i Vinsent van Gog i crtež. Rad na prikupljanju eksponata koji dolaze iz šesnaest zemalja trajao je pet godina a došlo je i do presedana u kome je austrijska država, zbog vrtoglave vrednosti dela procenjenih na tri milijarde evra, zagarantovala galerijama, muzejima i kolekcionarima odštetu u slučaju oštećenja ili krađe.

Direktor Albertine Klaus Albreht Šreder, zbog očekivane rekordne posete, produžio je radno vreme galerije, snižene su cene ulaznica, čak se i luksuzno opremljeni izložbeni katalog prodaje po priuštivoj ceni od dvadeset četiri evra: „Moja želja je da svako, čak i ljudi sa limitiranim novčanim mogućnostima mogu da pogledaju Van Gogove radove”.

Dete sveštenika, Vinsent van Gog kao mladić sanja o pozivu propovednika. Niz godina luta u potrazi za idealnom profesijom i oprobava se kao učitelj i prodavac knjiga i umetničkih dela, pre nego što se, u dvadeset sedmoj godini, odlučuje za karijeru umetnika. I pre ove odluke Van Gog se amaterski bavi crtanjem, ali tek posle godina posvećenih intenzivnom vežbanju, kopiranju tuđih radova i radu sa nekim od najpoznatijih holandskih slikara svog doba usavršava svoju tehniku i razvija sopstveni stil.

Svoje najranije crteže Van Gog stvara u belgijskoj rudarskoj oblasti Borinaž (1879–1880). Ova epoha je najbolje poznata iz njegovih pisama bratu u kojima otkriva svoje divljenje prema rudarima: „Kopač kamenog uglja u Borinažu poseban je tip, za njega dan ne postoji, i nikada, sem nedeljom, ne uživa u sunčevim zracima. On tegobno radi uz treperenje lampe čija svetlost je bleda i olovna, u uskoj galeriji, presavijenog tela (...) svikao na taj način života kada se nađe u oknu, sa malom lampom na kapi, koja služi kao vodič u pomrčini, uzda se u Boga koji vidi njegovu muku i koji ga štiti...“. Prema hroničarima onog doba, Van Gog je često skicirao rudare i sredinu u kojoj su živeli i radili, mada ne posebno uspešno. Sem njegovih reprodukcija radova Žan-Fransoa Milea, nekoliko crteža slobodnom rukom i studija iz knjige „Časovi crtanja” Šarla Barga, svega nekolicina ranih radova iz Borinaža je sačuvana, a sam Van Gog kasnije, u jednom od svojih pisama belgijskom umetniku Eženu Bohu, priznaje da je uništio veći deo svojih crteža iz Belgije jer sebe ne smatra preterano talentovanim. Na jednom od spasenih crteža iz ove faze – „Rudaru u snegu” (1880) – zaista su uočljive mane u perspektivi, proporcijama i anatomiji. Svestan svojih nedostataka, ali nameran da se usavrši, Van Gog se seli u Brisel da bi se upoznao sa drugim umetnicima od kojih želi da stekne znanje koje mu, kao autodidaktu, nedostaje.

Po dolasku u belgijsku prestonicu (1880), posećuje nekoliko poznatih galerista u potrazi za korisnim kontaktima. Zahvaljujući reputaciji svoje porodice u kojoj postoje čak tri vrsna trgovca umetničkim delima, Vinsent dolazi do holandskog slikara Antona van Rapara koji mu dozvoljava da sa njim deli studio. Tu dobija prve časove slikanja od Adrijana Madiola, člana Kraljevske akademije umetnosti.

Krajem 1881. Van Gog se zbog mršavih finansija vraća u roditeljsku kuću u Etenu i posvećuje se radu sa modelima, uglavnom seljanima koje crta dok obavljaju svoje poljske ili kućne poslove. Svi crteži iz te godine izrađeni su olovkom, svega nekolicina tušem.

Kada se krajem godine zbog neslaganja sa roditeljima seli u Hag, Van Gog živi kod svog mentora i velikog slikarskog uzora Antona Mova koji ga mesec dana intenzivno podučava perspektivi, akvarelu i slikanju uljanim bojama. Van Gogov najveći problem je tehnika akvarela koja ga odbija jer pri slikanju često greši. Međutim, ipak mu polazi za rukom da stvori dva remek-dela „Ženu koja štrika” i „Ženu koja šije” (obe iz 1881). Ovo su ujedno i prvi akvareli koje umetnik, zadovoljan učinkom, potpisuje. Van Gog će se narednih godina sporadično vraćati akvarelima samo iz ljubavi prema svome bratu Teu.

Do 1884, kada se sasvim posvećuje slikanju uljanim bojama, Van Gog je usavršio svoju crtačku tehniku. Te godine, za vreme boravka u očevoj parohiji u Nuenenu, izradiće olovkom i kredom nekoliko studija pejzaža i portreta za svoja poznata ulja na platnu: „Jarak”, „Pejzaž sa crkvom”, „Zimska bašta”, „Ribarski brodovi”, „Sejač” i svakako najpoznatije delo iz tog doba – „Ljudi koji jedu krompir”. 

Sve do odlaska u Pariz, Van Gogovi tonovi će biti mračni, teme sumorne. Tek u svetlima prestonice evropskog slikarstva umetnik otkriva vesele boje, čak i potezi četkicom postaju lakši, bezbrižniji. Scene iz Pariza, nastale mešanom tehnikom akvarela, krede i olovke, odišu svežinom i bezbrižnošću, a dva dela iz ovog perioda – „Bulevar de Kliši” i „Pogled iz apartmana u ulici Lepik” (obe iz 1887) – pokazana su na izložbi u Albertini.

Izložba koja traje do 8. decembra, i čiji je kurator Hajnc Vidauer a savetnik najveći živi ekspert za Van Gogova dela Šrar van Hegten, prva je detaljna studija višestrane likovne genijalnosti velikog holandskog majstora.