Др Дебејки ми је преокренуо живот

ВИШЕ ОД СПОРТА
Србија је у свету позната по спортистима, уметницима, ситуацији на Косову, броју хашких затвореника... Али, има у Србији и оних који својим учинком, као научници, надмашују и светске стручњаке, па тиме дају свету нову слику Србије.

Један од њих је професор др Миодраг Остојић (62), кардиолог, помоћник директора Клиничког центра Србије за интерну медицину и – наш саговорник за ову прилику.

Уз сва признања, и присуство у низу светских форума, он је редовни члан Српске академије наука и уметности у којој заузима посебно место у Председништву.

Основни задатак овог, планетарно образованог, кардиолога је да наше срце и све крвне судове контролише, чува низом савета, лечи и, ако мора, проширује специјалним цевчицама, стентовима. И све то из само једног разлога: да би нам продужио живот!

Шта Вам је донела „Недеља срца”?

Сваке године се ова светска фешта фокусирала на нешто специфично: на крвни притисак, гојазност, шећер, повећане масноће… а затим се увидело да не би требало лечити сваку болест појединачно. Јер, важније је да се истовремено нападну сви фактори ризика, па је ове године цела манифестација била под називом „Да ли знаш свој ризик”. 

Објасните шифру здравља: 0 - 3 - 5 - 140 - 5 - 3- 0

Шифра здравља је интелигентан начин да се допре до свести сваког појединца у односу на факторе ризика који доводе до ране атеросклерозе. Централни број 140 опомиње нас да горњи притисак не сме да нам буде виши од те цифре. А три броја лево и три десно од централног имају своје објашњење. Читамо их слева: 0 - нула пушења, 3 - три километра шетње дневно, 5 - пет оброка дневно уз доста воћа и поврћа. Следећи број 5 нам „каже” да укупан холестерол не сме да буде већи од пет, 3 је ознака за максимум лошег холестерола, а последњи број, број 0 је ознака за гојазност (и шећерну болест) која се мери обимом струка. Мушкарци не би смели да имају струк „шири” од 94, а жене од 80 центиметара.

Чиме јачате своје срце?

Раније сам трчао сваки дан по три, четири километра, а и сад се бавим физичким активностима: пливам четири, пет пута недељно, повремено вежбам и у теретани... Бавим се оним што препоручујем и другима.

Кад сте одлучили да будете лекар?

У мојој породици лекар је био светиња. То је био став моје покојне мајке Олге. Имао сам, као десетогодишњак, реуматску грозницу, за коју се каже да „лиже зглобове, а уједа срце”. Ишао сам и на контроле код кардиолога. И већ у тим година сам знао да ћу бити лекар.

А кад се то догодило?

Био сам студент генерације, с просечном оценом 9,58. Имао сам тада 24 године, али нисам могао да бирам где ћу да се запослим. Желео сам одмах да привређујем, а не да волонтирам. Нисам имао баш много услова за живот. Мајка ми је погинула шест месеци пре дипломског. Моја недоумица била је на тромеђи: онкологија, неурохирургија, кардиологија. Ишао сам на интервју код професора онкологије и нисам прошао!

Зашто?

Онкологу др Благоју Нешковићу није се свидео став који сам навео као разлог мог избора онкологије. Рекао сам да на Институту за рак има много неистражених односа, па ми то даје шансу да нешто откријем... А он је пријатељима који су ме одвели до њега казао: „Овај мали хоће одмах нешто да открије, а ми овде годинама гледамо како се дели једна једина ћелија. Није он за нас”...

И шта сте тада учинили?

Отишао сам до кардиолога професора др Божидара Ђорђевића и професора др Срећка Недељковића, иначе познатог шахисте. Они су ме примили и због тога што ми је академик професор Ђорђевић, при полагању интерне медицине, на четвртој години, рекао: „Младићу, ако желите да дођете код мене, јавите ми се кад дипломирате”. Али, ту је требало исто да волонтирам, па је тако дошло до оног мог покушаја на онкологији.

Да ли Вам је шах помогао у даљој каријери?

Јесте, али не пресудно. На Омладинском шампионату Европе у Холандији, у Гронингену, освојио сам треће место, у време кад је професор др Недељковић био селектор државног тима Југославије. После тога је одлучио да играм на омладинској табли против Руса. Био сам на првој години факултета. Пристао сам, уз један услов: да ми помере полагање четири испита. Тројица професора су пристала, а један није. И тада сам, тешка срца, одустао од тог меча и шах потиснуо на друго место у животу.

Како је реаговао професор Недељковић?

Прихватио је мој став уз пуно уважавања. Наша сарадња била је и остала веома плодна. Уз њега сам спознао најбитније професионалне животне односе. Кад сам 1977. нострификовао диплому за студијски одлазак у Америку, уз препоруку професора Недељковића, стигао сам до професора Мајкла Дебејкија, који је недавно умро.

Ипак, шта Вам је дао шах?

Шах ми је био тајни саветник. Шах је живот у малом. Веома поштена игра. Научио ме много тога: концентрацији, стратегији, тактици, комбинацији, тражењу идеја... Себи сам, захваљујући шаху, лакше признао да постоји бољи од мене и да то уважавам, без сујете и љубоморе. Све ове шаховске принципе применио сам и у животу, а и у академском надмудривању.

Коме преносите ова искуства?

Студентима и млађим колегама, али и својој деци, сину Младену (31), који је завршио медицину, и ћерки Олги (26), која је завршила менаџмент. Учим их да воле посао који раде, уколико не буду могли, као ја, да раде посао који воле.

Како Вас је примио др Дебејки? 

Један наш болесник је морао на операцију срца код др Дебејкија, а професор Недељковић је, као пратиоца, одредио мене. Професор Дебејки ме је тада посебно примио на разговор од само 45 секунди. Питао ме је: „Како могу да Вам помогнем”? Рекао сам: „Желим да усавршавам знање из кардиологије, посебно вештину снимања срчаних крвних судова. Имам све услове и препоруке”. Одговорио је: „ОК. Јавите се шефу одељења кардиологије”. Учинио сам то. И тај шеф, др Манус Одонел је рекао: „Дођите кад хоћете. Новац није проблем. Повећаћемо Вашу стипендију”. 

И кад сте опет дошли у Америку?

Стигао сам у Хјустон следеће године. Остао сам уз др Дебејкија и његов кардиолошки тим дванаест месеци. А кад сам одлазио имао сам потребу да од др Одонела, који је водио бригу о мом комплетном боравку у Хјустону, добијем један одговор. Питао сам га: Шта Вам је рекао др Дебејки пре годину дана? И добио сам изненађујући одговор: „Само ми је казао – брини о овом момку”... За мене је то доказ да моћни људи, кад то желе, могу да вам, не трошећи много речи, помогну за 45 секунди. А то је била прекретница у мојој каријери.

Да ли сте тада могли да останете у Хјустону?

Јесам. Тада су Дебејкијеви пацијенти, о којима сам водио бригу, били некадашњи светски шампион у боксу Џое Луис, па певач свих времена Френк Синатра... Међутим, увек сам имао моралну обавезу да се вратим у Београд и помогнем професору Срећку Недељковићу који је овде развијао кардиолошку школу. Позив из Америке добио сам и у време бомбардовања, 1999. године, звали су ме да дођем у Хјустон. Ипак, остао сам у Београду.

А живот тамо и овде?

Живот је тамо сасвим другачији. Новац је, углавном, на првом месту, а он за мене није од најпресудније важности. Други, људски, хумани односи више ме обузимају. Никоме не завидим на имовини. А и што се тиче лепоте наших људи, поготово деце, ретко где могу да се сретну тако лепа лица и тако здрава памет као код нас.   

Да ли има разлике између срца жене и срца мушкарца?

Она се разликују у поетском смислу. А у кардиолошком су веома слична. Женске артерије су нешто уже, па при проширивању стентовима може да буде више компликација. Али значајно је да жене, због естрогена који се код њих лучи, а који штити срце, „дају”мушкарцима десет година предности. Оно што мушкарца мучи у педесетој, жену чека у шездесетој. Уосталом, жене су јача бића од мушкараца.

Коју храну препоручујете?

Пет здравих оброка са пуно воћа, поврћа и неколико обавезних дневних додатака: педесетак грама сировог бадема, три грама белог лука, десетак грама црне чоколаде, чашу црног вина. Све ово уз обавезну физичку активност.

Како секс делује на рад срца?

Веома позитивно. При том односу долази до лучења свих хормона. Шире се крвни судови... То значи један лежеран секс делује благодарно на цео организам, као и сва друга пријатна догађања: смех, физичко вежбање, црно вино, црна чоколада...

Шта је то спортско срце?

Пример за то је наш реномирани бивши кошаркаш Љубодраг Симоновић који је имао 35 откуцаја срца у минуту, што је на граници уградње песмејкера. Али, он је, у току утакмице, подизао ниво откуцаја на нашу нормалу (80), па је тако лако подносио све напоре...

Чиме се поносите?

Својом децом, наравно. Али, изузетно сам поносан и на свој кардиолошки тим повезан једном непрекидном златном нити. Ова нит учвршћује угледну кардиолошку школу од академика Ђорђевића, професора Недељковића, академика Кањуха и других славних професора, па до генерација лекара које сам ја имао среће да одаберем, а они су рођени у раздобљу раних педесетих до осамдесетих година прошлог века.

Који је Ваш професионални став?

Увек ми је било важније знање од звања.

Шта Вам је најважније?

Задовољан сам оним што сам постигао у животу и сад очекујем да моја деца пронађу себе, како професионално тако и емотивно.

Шта цените код људи?

Искреност и несебичну спремност да се помогне другима, пре свега.

Шта бисте мењали у Вашој природи?

Кад бих поново пролазио исти животни пут, више времена бих посветио породици, а медицини бих пришао са нешто мање страсти.