Драмски потенцијал Андрићевог дела

Књига „Медијски живот Иве Андрића” Петра Зеца, подржана од Министарства за културу, биће представљена вечерас у Римској дворани Градске библиотеке у 19 сати. Реч је о уметничко-научном штиву у коме Петар Зец, како је приметио аутор поговора Радомир Путник, „остварује сложен и компликован програм доказивања да прозно дело Иве Андрића поседује несумњиви драмски потенцијал”.

Према његовим речима, књига расправља о модалитетима екранизовања Андрићевог дела и помаже нам да прецизније сагледамо однос који Зец негује према Андрићевом прозном делу и да установимо да тај однос почива на програму који доказује да је Андрић сценариста коме ваља помоћи да доспе до сопствених филмова.

„Полазећи од уверења да у реалности сваке велике књижевности не постоје издвојено лирско, само епско или чисто драмско, већ да је све то у складном сазвучју, Петар Зец се одважио на истраживање не само да утврди постојање у естетској функцији драмских елемената него и да то често латентно драмско, обилато и силно, идентификује и преведе у савремени медијски живот. Као редитељ снажне имагинације, Зец сугерише да класична књижевност Иве Андрића може да настави свој живот и кроз најсавременије медијске облике”, пише о књизи Душица Милановић.

 „Филм, ето чаробне речи која се налази разбацана по романима и приповеткама, у синопсисима, наговештавајући филмове истргнуте из живота. Редитељ у мени лови све знакове о пишчевој потајној жељи да исписује сценарије по којима могу да се праве филмове за Оскара”, објашњава у књизи своју инспирацију аутор, а Душица Милановић додаје:

‒ Андрићев дискретни књижевни поступак „карневализације живота” резонантно је пробудио код редитеља Зеца интерактивни поступак „театрализације и визуализације литературе”. Уверен је да се поетско-филозофски концепт, силна драмска и трагичка енергија ових класичних дела као глобалне метафоре о свету као тамници могу ослободити у театарском, филмском, телевизијском медију користећи нове технологије у модерним визуелним исказима са дигиталном уметношћу, виртуелном стварношћу, метауниверзумом.

Према њеним речима, аутор је са великом пажњом, знањем и опрезом прочитао све Андрићеве романе, приповетке, „Знакове поред пута, свеске, забелешке, отварао шкољку по шкољку, у свакој нашао по бисер-зрно драмског, препознајући „монодраме”, „кореодраме”, „драме ужаса”, „љубавне трагедије”, „драме духовне патње”, „метафизичке драме”, „синтезе бајке, балета драме и оперете” и све то вапи да настави свој медијски живот на филму, телевизији и свим облицима нове виртуелне уметности.