Измене Закона о становању

Обнародоване су измене и допуне Закона о становању и одржавању зграда. Напокон, десило се и то да неко брине о функционисању стамбене заједнице и о процедури доношењу одлука.

Те измене и допуне закона су пренатрпане, понављају се, непримењиве су непосредно и понегде су апсурдне.

Уводи се појам „кондоминијум”. Тражио сам разјашњења појма. Шта је то? У великом речнику Милана Шипке и Ивана Клајна пише: „стамбена зграда у којој су станови приватно власништво”.

У члану 11. измена и допуна каже се да власници станова доносе сопствена правила, уместо закона, али ако их један од власника не потпише – онда не важе. Да ли је могуће да се сви сложе? Никада и нигде то није било. Па ни у Скупштини Србије, где се доносе закони, не гласају сви за њих, али важе.

У члану 17. измена и допуна има став који ћу цитирати: „Уколико власник посебног дела овласти члана породичног домаћинства или закупца да га заступа на седници скупштине стамбене заједнице за сва питања, то овлашћено лице може бити бирано за управника стамбене заједнице”. Ево чуда, законодавац даје иста права подстанару и члану породичног домаћинства. Чак подстанар може бити и биран за управника. Познато је из праксе шта се све крије у неким подстанарима, част изузецима, али зграда управника бира дугорочно, а не подстанара који има јак интерес за промену или због цене или због бољих услова становања или из многих других разлога. Можда је законодавац мислио на подстанара који је лиценцирани управник. Бог те пита о чему је реч... Или став када власник стана премине: „До правоснажног окончања оставинске расправе члан скупштине стамбене заједнице је законски наследник којег остали наследници овласте за учешће у раду скупштине стамбене заједнице и у њихово име, при чему предност има лице које станује у посебном делу преминулог власника. Уколико наследници не могу да постигну договор, у раду скупштине могу да учествују сви наследници, на начин да у одлучивању заједно имају један глас и немају могућност да буду бирани за управника стамбене заједнице”. Ово у пракси не постоји, скупштина стамбене заједнице прихвата сваког члана породице преминулог без резерве. Где то има да сви наследници дођу да гласају и да се броји само један глас? Оно што важи за имовинско наследство није баш примењиво у доношењу одлука на скупштини стамбене заједнице. Битно је ко плаћа обавезе одржавања зграде.

У члану 18. говори се о организатору професионалног управљања уместо професионалног управника. То практично значи да ће се станари обраћати професионалном управнику преко кол центра 11011. Још једно обесмишљавање управљања зградама преко стамбене заједнице.

Има у измени закона још једна категорија – недоступни чланови скупштине стамбене заједнице – која се провлачи у више чланова. Требало је да законодавац дефинише, прецизира шта подразумева под појмом недоступан члан за одлучивање. Замислите, члан скупштине недоступан, а стан му доступан за подстанаре. Ми присутни треба да му одржавамо зграду ради профитирања од издавања стана. Зашто законодавац није пречистио категорије објективно и субјективно недоступан члан скупштине стамбене заједнице? Примера ради, објективно је одсутан члан ако је у здравственој установи на лечењу или је можда лишен слободе, и сл. Шта ћемо са члановима које ништа не интересује? Њих има мало, али не знамо у коју их је категорију сместио законодавац. Како њему поднети извештај о структури присутних на седници? Сваки власник стана који не живи у згради, а у стану има станара, или домаћих или најчешће закупаца, мора бити доступан или електронски или телефонски управнику стамбене заједнице.

Може ли ико жив да замисли који број власника станова може да држи и влада целином Закона од 148 чланова, који ће бити дуплиран текстом овим изменама и допунама? Мора ли све у танчине и на крају опет исто, само мало више проширено?

Шта је, на пример, са чланом 40. основног закона, који није заживео у пракси, али није повргнут новим критичким променама? Замислите да вам власник достави уговор о закупу да тамо привремено живи рођак студент док положи јунске испите. А он већ неколико година лепо и уредно плаћа кирију.

Законодавац стамбену заједницу сматра за јавну површину. Ту може свако да дође и станује, а да се претходно не пријави управнику. Такође, ако се раде реконструкције станова, за то сазнамо кад зачујемо бургијање и видимо прашину по лифтовима и ходницима. Приликом продаје стана требало би да се види да ли је власник измирио све обавезе према згради. А тога у закону нема.

Мирко Драгићевић,
Београд