Најџел Кенеди и Борис Березовски гостују на Бемусу

Током вишедеценијског постојања Бемус (Београдске музичке свечаности) је пролазио кроз различите фазе, програмска усмерења и трагања, да би се усталио у концепцији коју дели са већином угледних фестивала овог типа у свету, и коју и сам заједно са Одбором заступам – квалитет изнад свега, каже диригент Бојан Суђић, најављујући почетак 55. Бемуса, 8. октобра, као уметнички директор ове манифестације.

Отварање је резервисано за гала концерт посвећен стотој годишњици рођења Марије Калас, а до 22. октобра представиће се звезде класичне и савремене уметничке музике попут виолинисте Најџела Кенедија и руског пијанисте Бориса Березовског, виолинисте Романа Симовића, који наступа са Црногорским симфонијским оркестром, Загребачких солиста са концерт-мајстором Сретеном Крстићем. Симфонијски оркестар и Хор РТС-а извешће Вердијев Реквијем, а на другом концерту ће наступити са виолинистом Станком Мадићем. Програм допуњују концерти камерне и изворне музике и ауторско вече композитора Ивана Јевтића.

Које наступе бисте издвојили као врхунске и по чему је ова фестивалска едиција другачија од претходних?

Бемус су „музичке свечаности”, где се програми надопуњују. Очекујем да ће публика са посебним интересовањем одреаговати на звезде Најџела Кенедија и Бориса Березовског. Неопходно је да сви извођачи доприносе угледу Бемуса својим високим референцама у сложеној композицији, где нису сви подједнако експонирани, али су сви веома важни. Од гала концерта посвећеног Марији Калас на отварању фестивала до завршног наступа Кенедија на Коларцу свако име и ансамбл творе заједничку симфонију неопходном разноврсношћу. Као и у одабиру и интерпретацији програма који диригујем, водим се сопственим укусом за лепо и квалитетно, не залазећи у експерименталне новитете, по цени која би угрозила претходне постулате.

Памтимо прошлу годину по концерту пијанисте Погорелића и гламуру који је донео. Зашто немамо на Бемусу највеће попут Пласида Доминга, Ане Нетребко или рецимо велике светске оркестре?

Фестивал је и у прошлости, а и у овогодишњем издању кроз Кенедија и Березовског, доводио и доводиће уметнике изузетног формата и гламура. Међутим, музичари попут Доминга, Ане Нетребко или Бочелија, као и још неколицина из самог светског крема су били ван досадашњег буџетског домашаја Бемуса, и поред напора који град и република улажу да га постепено подижу. Уверен сам да изостанак онога што се често препознаје као „највиши гламур” није изостанак и највишег уметничког квалитета, који са гламуром није увек у апсолутном сагласју и пропорционалном хонорару. Бројни етаблирани музичари за чије ангажмане је неопходно издвојити огроман новац, ипак су у последњих годину-две дана били у Београду, што говори похвално о могућностима домаћих продуцената који су проналазили изворе финансирања у условима без великог повраћаја уложеног капитала кроз продате карте, али донекле отежава концепт у који верујем – о Бемусу као музичком догађају над догађајима, фестивалу над фестивалима од нарочитог друштвеног и државног значаја, који се по подршци веома издваја од свих осталих, а посебно од комерцијалних.

Амбиција са којом је Бемус отпочео свој живот крајем шездесетих, у другачијим околностима, била је управо таква, о чему сведочи тадашњи програм препун најпрестижнијих имена и великих оркестара. Ипак морамо да будемо задовољни тренутном позицијом и захвални на подршци, јер је Бемус годинама уназад био оспораван и урушаван од утицајних људи и организација, који су отворено заговарали његово гашење, како би никло нешто ново и неоптерећено славном обавезујућом историјом. Некадашњи велики буџет се сурвао пре више од десет година на веома низак ниво, а из такве позиције до нивоа у нашем окружењу, попут Љубљанског или Енеску фестивала, који имају неколико десетина пута већи буџет од нашег, пут није ни лак ни брз. Потребно је и шире разумевање значаја речи „култура” по друштво у целини и раздвајање од онога што разгоревањем нижих страсти доводи публику и зарађује новац, али што нити представља културу, нити оплемењује човека. Иначе, велики симфонијски оркестри су најзахтевнији по питању услова, па су регионални ансамбли због трошкова и најлогичнији избор. Ипак, никако не науштрб неопходног квалитета. Ове године смо се одлучили за Црногорски симфонијски оркестар, са сјајним Романом Симовићем као солистом. Истиче се и наступ домаћег ансамбла Народног позоришта на отварању, а посебно морам да укажем захвалност руководству и мојим матичним ансамблима РТС, који већ годинама представљају константу Бемуса, и без којих фестивал десетак година не би имао оркестар, који је спреман за извођења најзахтевнијих дела.

Већ пету сезону сте уметнички директор. Да ли је ваше појављивање у својству диригента на фестивалу који селектирате уобичајена пракса?

Прихватио сам позицију уметничког директора свестан одговорности и чињенице да сам од свог дебија 1991. године постао један од најзаступљенијих музичара на фестивалу, за који сам и ја у дечачким данима живео, чекајући у редовима за места на Коларцу. Вероватно би постојао и бољи тајминг од започињања мандата у време короне, настављајући га у време када су ратне трубе свеприсутније од оних у симфонијском оркестру. Ипак сматрам да је Бемус опстао и да се издигао у односу на претходни период, достижући (можда и престижући) у више наврата многе богатије фестивале по дометима појединих концерата, за шта је, поред селекције, заслужна – наша публика! Како сам завредео поверење ранијих уметничких селектора, сматрам да је моја обавеза да Бемусу током свог мандата уметничког директора, себе предложим и као диригента без икакве накнаде, остављајући тиме финансијски простор за неког додатног уметника или програм. Исти однос имају и многи потврђени музичари у свету. Сећам се једног од екстремних примера, великог диригента Валерија Гергијева, који је на фестивалу „Белих ноћи” у Санкт Петербургу током 18 дана трајања дириговао чак 21 наступ, са 15 различитих програма! Оправдано је да све особе на јавним позицијама буду на скенеру јавности, која у збиру најбоље оцењује свачије место и допринос, без обзира на могућност да свако путем коментара на друштвеним мрежама изнесе и најострашћеније ставове и схватања о било коме и било чему без мере или одговорности. Селекција програма и уметника, те њихов показани квалитет ће трајно сведочити о сваком од протеклих фестивала. Уколико и овај Бемус прође са похвалним оценама публике и критике као претходни, надајући се да нећемо имати веома драматична отказивања уметника у последњем тренутку као у протекле две године, бићу веома задовољан.