Жене копирају мушку енергију

Добре представе су кључ мога јединства са Београдом. Београд је невероватан сусрет богатства и сиромаштва. Толико је људи који се још увек виде поред контејнера, тога у Словенији, ипак, нема. Таква близина сиромаштва и богатства и ужасно велики раскорак потресна је слика.

У најкраћем, ово је слика стања актуелне стварности коју види словеначки редитељ Себастијан Хорват, који је прве јесење дане проводио у пробној сали Београдског драмског позоришта са бројном екипом сарадника, у раду на представи „Лажљиви живот одраслих” Елене Феранте, која је премијерно изведена на сцени „Оливера и Раде Марковић” БДП-а. Аутор драматизације и сонгова је Нина Куцлар Стиковић, сценографије Игор Васиљев, костимограф је Белинда Радуловић, композитор Драго Ивануша, кореограф Ана Дубљевић.

Јунаке Елене Феранте тумаче: Маша Обрадовић, Исидора Симијоновић, Алиса Радаковић, Јана Бјелица, Мина Ненадовић, Ања Ћурчић, Станислава Николић, Бојана Стојковић, Јована Шокчевић, Вања Панић, Софија Ковачевић, Марија Пикић, Невена Михаиловић, Анђела Крибл, Антонела Васић, Миа Радовановић, Сташа Миловановић.

Према Елени Феранте, за коју кажу да је међу 100 најутицајнијих људи у свету, нико није равнодушан – воле је или оспоравају. Како и зашто сте се одлучили за сценску адаптацију њеног рукописа?

Југ Радивојевић ме је позвао да радим нову представу у БДП-у. Рекао ми је да је план да ове сезоне раде светске романе, и онда ми је предложио да радим дело „Моја генијална пријатељица” Елене Феранте. Нисам познавао њен рукопис, осим што сам знао да је јако популарна како у Словенији, тако и свуда у свету. Почео сам да је читам. Језик Елене Феранте је јако једноставан, и готово одмах сам схватио да у том рукопису „живи” нека снажна поезија, да код ње има нешто што је за мене у позоришту готово најважније, а то је класна борба. Она се још увек бави класном борбом која је у овом роману пресликана на подручје између родитеља и деце. Мени је то било занимљиво већ код „Генијалне пријатељице”, а онда сам прочитао и њену последњу објављену књигу „Лажљиви живот одраслих”. Јако ми се допала, помало је део моје личне приче и тако је све кренуло.

Елена Феранте претежно има женску читалачку публику. Да ли мислите да ћете допрети до мушке публике?

Сигурно. Па жене долазе у позориште и са мужевима, пријатељима, љубавницима…

У Елениним делима лајтмотив је љубавни троугао. Она не осуђује такве релације, напротив, разуме их и чини нам се да свет тако функционише. Какав је ваш став? Односно шта вас је привукло њеном делу?

То је белетристика која је мени јако занимљива, на први поглед једноставна, док из позадине вире озбиљне патње савремене цивилизације, женска питања и посебно класна питања. Ако желите да сазнате како смо дошли до културне ситуације коју имамо сада у Европи, читајте „Генијалну пријатељицу” па ћете сазнати како је све почело.

Елена Феранте открива тајне танане женске душе, истиче њену снагу и жртву. Како ви доживљавате женски свет њених јунакиња?

Ту се отварају многа врата... Још пре десет година ако си био мушкарац и јавно изјавио да си феминиста, то је био скандал у смислу како можеш тако нешто да изјавиш. А данас је то мода. И нешто се ту јако, јако променило. Сада нису жене у првом плану, сада су транс полни појединци у првом плану, слобода било шта да си. Као да би капитал рекао: „Можете да се бавите полним идентитетима, али немојте да опет вадите проблеме класне борбе…” Као да више ни немамо левицу и десницу, у занимљивим смо временима, зар не? Ако ме питате о положају жене данас, мислим да се положај није тако много променио. Жене које се уводе у корпорације, политику, ретко, јако ретко постигну самосталну позицију, ако и јесу онда копирају мушку енергију. Надовезао бих се на филм рађен по делу Елене Феранте „Мрачна кћи”. Ту видимо шкакљиви проблем односа на релацији мајка–кћерка, односно посао–каријера. Да ли ће да буде успешна, испуњена особа, која има амбицију за каријеру? Да ли може да буде и мајка која воли и брине се за своје дете? Са неке стране еманципујете жену, са друге намећу јој осећај кривице, да њене одлуке нису праве. Усамљеност, живот без мушкараца.... све то је прати.

Како сте дочарати сложеност односа унутар породице?

Мислим да се тиме на овакав драмски начин нисмо бавили, заправо у роману отац има само неколико сцена. Сав је у њеним очима, причању, нема сцена где се то отворило за драмску причу. Више оца видимо кроз њене очи. Сви знамо да као људска бића имамо највећи проблем на релацијама са оцем и мајком. Посебно са оцем, ако је женско дете у питању. С једне стране идентификујем се са Џоаном, а на другој страни и са оцем. Он је левичар, интелектуалац, професор, што сам све на неки начин и ја. Долази у сукоб са својом кћерком и то је сегмент где се он покаже као лажљива особа. Шта је направио? Његов живот... Он иде од најниже класе, рођен је у сиромаштву, да би стигао до високог разреда. На том путу најмање што га брине јесте морал.

Еленини ликови живе у паралелном свету. Да ли ће публика моћи то да докучи?

То нека буде мистерија. Мислим да имамо одличан кључ.

Јунакиње Елене Феранте улазе у свет одраслих, са посебним очекивањима. Каква су ваша очекивања у овом случају?

Надам се да ће ова представа имати одјек, посебно због актуелних питања за која мислим да су данас комплексна. Гледамо одрастање девојчице којој су се развели родитељи и којој почиње да се руши идеална слика оца… Она саму себе осећа као странца и све око себе, ван себе осећа као страно. Све је страно, страно је твоје тело, идентитет, где се рађа и сексуалност, страни су осећаји. Због тога у једном моменту каже: најбоље је да не осећам ништа. Е сада ти преко пубертета треба са сублимираш ту недоумицу између себе и света. Покушавамо да се претварамо да смо једно са светом око нас, да се помиримо и да некако створимо себи неки идентитет. Постоје људи који се никада не помире. А мислим да постоје и људи који су сасвим заборавили да су некад били у овим годинама и имали овакве осећаје. На себе из „оних” времена гледају као на неке избледеле фотографије.

Који је ваш кључ за тројни пакт позориште–глумац–публика?

Бити искрен према себи, свету и према глумцима

Докле смо дошли у том трагању за истином, искреношћу?

Тешко је бити искрен у оваквом раду. Треба да отвараш неке стране и код себе и код других које ти се баш и не свиђају највише. Мени је то велико задовољство, да имам могућност да причам са великим уметницима, јер имам осећај да водим равноправни дијалог са Еленом Феранте. То је велика привилегија.

Да бисте стварали морате да доживите и оно што се дешава на сцени. Шта сте ви у овом случају пренели на сцену?

Да се сада бавим нечим што ми је на први поглед сасвим страно. То значи неке девојчице од 12 до 16 година, то су моја деца, али ипак, то је нека женска душа, да се бавим стварима које су ми комплетно стране. Па онда покушам да их разумем… Мислим да је то и смисао позоришта: да уђеш у ципеле странца или баш опонента и покушаваш да га схватиш…