Покрети бивших нуде будућност

Суочени смо са најездом бивших у савременом животу. Бивши председник стално нас уз дозу надмене дидактике подсећа шта је радио заборављајући какве је штете начинио овдашњој демократији у назнакама. Бивши министри враћају се у време кад су били на власти. Бивше дипломате, бивши директори, бивши фудбалери… Имају ли ти људи неки садашњи, а не само бивши идентитет?

Приближавају се избори на којима ће копља укрстити читав контингент бивших. Од владајућих напредњака, бивших радикала, до галаксије партија насталих једноћелијском деобом Демократске странке. Сада се на политичком небу појавио нови покрет бивших који нуди будућност на обећању да су довољно научили о греховима напредњачке власти јер су у њој барем деценију активно учествовали.

Преобраћени трио опозиционара без педигреа чине бивша министарка Зорана Михајловић, бивши посланик СНС-а Драган Шормаз и бивша саветница претходног председника републике Станислава Пак. Све бивши до бившег формирали су покрет „Увек за Србију” чије име треба да асоцира на континуитет оданости земљи без обзира на вишегодишње ревносно службовање у владајућој странци. Зашто нису раније изашли? Могли су да се разиђу или да ризикују да буду избачени. Нису, све у нади да ће поново добити неко важно место које може да има лукративну позадину.

У принципу сам веома сумњичав према бившима. Из више разлога. Једни, попут напредњака, показују да не могу да умакну својим радикалским коренима. Други потврђују да су у раскол улазили вођени лидерским амбицијама и личним сујетама. Трећи су на пребег спремни чим процене да су им каријере достигле зенит, да се фотеља измиче. Четврти би, слутећи пропаст странке којој су припадали, да напусте брод за који мисле да тоне довољно брзо да имају времена да проперу своје биографије.

Бити бивши представља се као капитал искључиво захваљујући чињеници да их страна на коју прелазе дочека као хероје. У томе се власт и опозиција не разликују. Сваки пребег књижи се као успех. Опозициони блок слави одлазак тројке из напредњака као почетак „парања СНС чарапе” и најаву његовог распада. Заслепљеност блокира сваку анализу о каквим људима се ради.

Како од напредњака преко ноћи постати демократа? У накарадном систему вредности изгледа лако. Под условом да се гумицом пребрише одговорност за учешће у свим претходним операцијама напредњачке власти. И под условом да их, сасвим некритички, опозициона јавност одмах прими у загрљај. Можда су моји критеријуми сувише тврди, моралистички за друштво урушене етике. Како намах веровати неком ко је верно служио а онда напустио газду?

Није ништа необично да људи мењају своја уверења и мишљења. Историја света пуна је таквих примера. Промени се и вера, а камоли странка. Трговина посланицима постала је нормала у тамним коридорима византијске природе политике. Од како су Феничани измислили новац, начини захваљивања јако су се поједноставили. Но, да не грешим. Нису увек, мада најчешће јесу, меркантилни мотиви у позадини мењања табора. Променити мишљење је сасвим легитимно, али битно је анализирати два мотива: уласка и изласка.

Говорим о људима чије образовање указује да су добро знали што је радикалски дериват назван Српска напредна странка. Знали су ко је и шта је Александар Вучић. Ништа им то није сметало да најмање деценију посвете изградњи напредног света. Нису се освртали на критике да се урушава демократија, да нема правне државе и њених институција, да судство није независно а да су медији већински под чврстом контролом режима. Радили су свој посао послушно, као војници партије. Ко им је бранио да раније изађу са својим критикама?

Тројка о којој је овде реч свакако не може да се назове кртицама у редовима СНС-а, што би они свакако волели да унесу у своју нову изблајхану биографију. Нити добијају ореол жртве, што би такође највише волели. Тачно је с друге стране да су Михајловићева и Шормаз имали неке издвојене ставове. Били су различити гласови у СНС-у, али нон фанатико, што би рекли Италијани. Тек када су изашли, саопштили су да сматрају да је Вучић напустио европску политику. Многи ће се сложити са том констатацијом која конкретне потврде има у расположењу јавног мњења или гласањима за разне резолуције ЕУ, али то траје годинама. Просто се дивим високом прагу њихове (калкулисане) толеранције.

Бивша министарка била је члан Г17 пре него што је 2010. ушла у СНС догуравши две године касније до потпредседнице. Што је свакако морало да се заслужи иако је касније често била усамљена у промоцији прозападних вредности изазивајући потмуле сукобе са происточним колегама који су понекад знали да доспеју до јавности, као приликом обрачуна са генералним директором „Србијагаса”.

Док су само радили свој посао, да ли су се концепцијски разликовали? Бивша министарка рударства и енергетике уз много ентузијазма је бранила експлоатацију литијума, „нафте 21. века”, тврдећи да од рудника литијума у околини Лозници за животно окружење не би било велике претње, да су другачији ставови политички мотивисани и да је литијум „будућност зелене економије”. То што се сврстала на страну „Рио Тинта” је њен лични пословни став, али је истовремено у последњим месецима свог министровања тиме пружила снажну подршку Вучићу – истом за кога тврди да је постао неиздржљив.

Политичарки која је у интервјуима захтевала да унапред види питања, ерупција гнева је избила тек када је сазнала да губи министарски ресор. Сада каже да је њен покрет „Увек за Србију” место окупљања „свих грађанки и грађана који желе Србију у Европи, који не желе да живе у приватној држави једне породице, који желе јаке институције у којима владају закони а не партијске књижице”. Аферим. Мир је бољи од рата.

Шормаз, монархиста по убеђењу, коме је листа Србија против насиља „смешна”, такође је двоструки бивши. Био је у Демократској странци Србије пре него што је 2010. приступио СНС-у. Као посланик је био члан разних скупштинских одбора, а као шеф сталне делегације Скупштине Србије у Парламентарној скупштини НАТО здушно је бранио чланство Србије у атлантском савезу. Мало је необично да му је нетолерантна власт то годинама толерисала а да није био санкционисан ни када је критиковао државну политику око санкција Русији, евроатлантског пута и приступања ЕУ.

Шормаз, бивши члан Главног одбора СНС-а, потврдио је да је пре више од годину и по дана пренео жељу да буде део извршне власти (Вучић прецизира државни секретар у влади), али да би га данас било срамота да буде део те власти. Убедљиво или не? Зависи кога питате.

Не бих превише о Станислави Пак, мада је и она била чланица главног одбора СНС-а. „Велика је част и благослов радити за председника Александра Вучића”, знала је да каже. Пет последњих година без функције изгледа да су учинили своје. Нагло се присетила да 14.000 ботова ствара виртуелну стварност. Постала је опозиционарка из приватног незадовољства.

Некако ми се не допада када покрети бивших нуде будућност.