Суноврат савременог плеса у Србији

Учешће на Битефу увек даје простор видљивости, посебно уметничким продукцијама са независне сцене. Јако ме радује повратак Неле, Анђелије, Татјане, Јелене, Сање и Бориса на овај фестивал, ако узмем у обзир да се неки од њих враћају у главни програм после више од 30 година. Зато са великим узбуђењем ишчекујем вечерашњи наступ. Наравно, и са тремом.

У такмичарској селекцији 57. Битефа публика ће бити у прилици да вечерас погледа две домаће представе. Кореограф Игор Коруга овим речима у разговору за „Политику” најавио је наступ своје представе „Жеља да се направи чврста историја завршиће се неуспехом” од 18 часова у Битеф театру. Овај комад настао је у сарадњи Игора Коруге са шесторо пионира домаће плесне сцене: Анђелијом Тодоровић, Нелом Антоновић, Сањом Крсмановић Тасић, Татјаном Пајовић, Јеленом Јовић и Борисом Чакшираном, а у продукцији Станице Сервиса за савремени плес.

Дело се бави комплексним питањем позиције савременог плеса у Србији. Скрећући пажњу на ову проблематику, Битеф настоји да допринесе борби против даље маргинализације савремених плесних пракси.

Игор Коруга до сада је био гост Битефа као сарадник у другим представама: „Свет без жена”, „Боливуд”, „Слобода је најскупља капиталистичка реч”, као члан жирија фестивала и председник програмског одбора Битеф полифоније. Ове јесени као аутор представе „Жеља да се направи чврста историја завршиће се неуспехом” гостоваће други пут на фестивалу, будући да се са делом „Само моје” представио 2016. године.

– Када сам добио позив да радим са пионирима локалне независне плесне сцене, схватио сам да за представу не постоји ниједна друга тема којом бисмо могли да се бавимо, осим темом њихових 40-50 година дугих каријера. Јер није ту интересантно само шта су (биле) њихове уметничко-плесне праксе, већ како се одвијала њихова само одрживост током деценија турбулентних друштвено-политичких промена: од осамдесетих до данас. И на којим идеолошким и политичким вредностима су те праксе настајале, или се мењале током овог периода. На пример: како су се феминистичке вредности пласирале кроз њихове плесне праксе и едукације у Југославији – каже Игор Коруга и пита се:

– Шта нам говори податак да је једна од учесница у представи била ученица Мире Сањине, играчице класичне, народне и модерне игре, која је плесала пред партизанским војскама током Другог заседања АВНОЈ-а 1943. године у Јајцу? Како су се уметници политички позиционирали током промене свеопште инфраструктуре у земљи, било да је реч о ратном стању било о обећавајућој будућности која се испоставила као јалова, и на које начине је то утицало на њихов рад? Представа архивира круцијалан период нашег друштва и трансгенерацијски преиспитује различите, некада и контроверзне одлуке које су ови уметници и као појединци и као покретачи бројних иницијатива доносили у том периоду. Зато се за мене ова представа бави и начинима на које плес, као културна и уметничка пракса, учествује у динамикама друштвено-политичких процеса.

Куда иде савремени плес у Србији? Колико је „плесно” специфично испричати ову причу?

На конкурсима јавних институција културе у области савременог стваралаштва, ове године подржана је само једна савремено-плесна продукција, ускраћујући осталим ствараоцима локалне плесне сцене елементарне и инфраструктурне услове и право на рад. Зато сматрам да је савремени плес у Србији у суноврату. У прилог томе иде и тренутна слика плесне сцене: тотална разједињеност актера и организација, одсуство јасних стратегија, закона и културних политика јавних институција за унапређивање плесне уметности, монопол приватних елитних фестивала, корумпираност, одлазак великог броја младих уметника из земље… Све то, нису директне теме ове представе, већ околности у којима она настаје, и у којима шест уметника различитих плесних и уметничких експертиза, први пут у својим каријерама, (на)ступају сценски заједно: окупљени да својим телима јавно деле искуства са различитим друштвеним околностима последњих 40 година. За мене је већ то специфичан догађај по себи, јер приказује тренутак истовремене спремности да се делањем утиче на свет око себе, али и прихвати сопствена рањивост услед подложности и зависности од инфраструктура које обликују, нормативизују, и омогућавају наше животе.

Како и зашто сте изабрали да се „плесно” уметнички изражавате. Који изазови вас воде у овом инспиративном послу?

Тело је за мене основно обележје друштвених, политичких, културолошких динамика сваког контекста, било да говоримо о ситним телесним гестовима, било о организацији (тела) унутар системског, друштвеног, јавног простора. Релацију између два тела видим као основну јединицу друштва. Од ових премиса креће свако моје уметничко промишљање неког друштвеног проблема. Данас је веома тешко понудити рад који није спектакл нити скандал, који не подржава традиционалистичке, популистичке, патриотске политике, нити се уклапа у агенде креативних индустрија, већ напротив, пропитује, едукује, истражује. Највећи и најлепши изазов, а и одговорност, у свему томе је сензибилисање и развијање публике за хибридне уметничке формате, јер је публика и те како отворена и жељна нових искустава, знања и доживљаја. Међутим, оскудни услови рада и системско неразумевање и непрепознавање другачијих уметничких форми у локалном контексту, основна су препрека у оваквим циљевима.

Са сваком новом представом коју радите доносите и нови талас плесног стила. Колико је напорно увек бити другачији?

Трудим се да понудим кроз свој рад, предлоге изван конвенционалног поимања плеса као уметности „чистог” физичког изражавања емоције, које има функцију да публици пружи естетско, чулно уживање и омогући интерпретацију плеса искључиво симболички. Паралелно образовање у антропологији и плесу, усмерили су ме на критичко третирање кореографије: промишљати не само шта нека кореографија јесте, како изгледа, од којих елемената је сачињена, да ли само телесним или и другим видовима кретања, на које начине одсликава одређену тему, већ и како когнитивно, афективно делује на гледаоца, са којом функцијом, циљем у односу на тему којом се бави. Да ли је комуникативна, херметична, досадна, забавна, узнемирујућа... Важно ми је да се у уметничком раду не бавим само дијагностиком проблема, већ и репарацијом. То за мене не значи нудити нова, готова решења, рецепте, одговоре, већ простор за колективну ауторефлексивну анализу различитих друштвених проблема. Критичност зато видим као простор дијалога, полемике, размене, двосмерности, и терминолошки је разликујем од „критике” , рецимо, друштва. Пошто поставља и непријатна питања, критичност често није омиљена сфера и има своју цену. Али критично пропитивање реалности око себе, нас увек доводи до нових сазнања и учења, што је за мене суштина личног, уметничког, друштвеног развоја.

„Слободне девојке” у Атељеу 212

Домаћа представа „Као и све слободне девојке” према тексту Тање Шљивар и у режији Селме Спахић, биће изведена од 20 сати на матичној сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212, као пета премијера 57. Битефа.

Представа је инспирисана истинитом причом о седам тринаестогодишњих девојчица које су остале трудне на школској екскурзији и на храбар и оригиналан начин бави се темом тинејџерске сексуалности, отварајући бројна питања на која друштва у региону одбијају да дају одговор.