Узела сам истину и потрчала с њом

На управо завршеном 71. Сан Себастијан фестивалу, чак две награде (Награда жирија и „Сребрна шкољка” за сниматеља) припале су шведској сценаристкињи и редитељки Изабели Еклиф за дански филм „Келек”, за који је жири изјавио да „води у свет о коме нисмо знали апсолутно ништа, са изненађујућим и емпатичним представама и са изазовним начином приказивања једне земље, њених сукоба и скривене лепоте кроз истиниту филмску уметност”.

 Филм Еклифове је заправо филм о сексуалном злостављању унутар породице, о несагледивим траумама и опресивно суморним погледима на чињеницу да се овакве ствари догађају у овом нашем свету много чешће него што можда мислимо, и настао је према аутобиографском роману данског писца Кима Лајнеа...

Успели сте да нас шокирате и заледите експлицитном уводном сценом фелација у којој видимо шта отац ради сину, јасан приступ причању приче о тешкој трауми?

Да, али било ми је веома важно да публика одмах све види и схвати, и да јој та сцена остане негде у глави и да пулсира као незаборавна до краја самог филма који јесте о болу и стиду од злостављања. Други аспект је нека врста објективне природе камере која је морала бити помало клиничка. Ово има неку врсту готово документарног осећаја, осећам да хватам тренутак ситуација злостављања који је попут ударца у мозак. Главни лик Јан као одрастао мора са преживљеним да се носи и он је више у мисији да пронађе љубав и разумевање од стране других, него у мисији бекства од сопствених траума и бола. Да те неко прихвати и види, да те воли онаквог какав јеси – рањен и оштећен.

Да ли је у филму баш све као у роману Кима Леина или има и ваше списатељске имагинације?

Моје тумачење романа је да је он веома сув, нема филозофирања. Он таксативно пише када се ово догодило, а догодило се милион пута. Многи људи знају како злостављање функционише, скоро свако од нас је имао неке од таквих искустава или менталног или физичког злостављања. Нажалост, то није тако неуобичајено ни унутар саме породице. Последице тога имају различите облике, како се људи носе или не баве тиме, јер је то веома сложено питање и свако има другачији начин борбе с тим. Игнорише или бежи од тога, потискује, разбољева се. Мислим да сам у случају овог филма према аутобиографском роману само узела истину и потрчала са њом.

Главни лик Јан покушава да се уклопи у колективистичко друштво Гренланда у другачију културу?

У филму делим са писцем Кимом Леином ту његову радозналост и фасцинацију колективним друштвима уопште, а Гренландом посебно, и дубоко се слажем са његовим и главним ликом и са његовом чежњом да припада и буде уроњен у већу породицу, у веће заједништво са сврхом сопственог битисања. Понекад је потребно много бола и очаја да бисте прекинули невероватно јаке везе својих емоционалних навика. Понекад морате признати пораз да бисте почели изнова и поново се уздигли.

Реч „келек” први пут сам чула у филму Николаја Арцела „Обећана земља”, делује као увредљива реч?

Да, то је увреда, то је погрдна реч са смислом жеље да се неко унизи. Да је губитник, аутсајдер, неко ко нема живот нити смисла у њему. Често се односи и на странце, на дошљаке, на припаднике друге расе или другог народа. За Гренланђане у Данској често се каже да су „келеци”. Многи Данци су прилично бешћутни у погледу чињенице да Гренланђани у Данској припадају веома нижој класи и гледају их са висине.

Ви сте се као Швеђанка лако уклопили у миље Гренланда и укључили сте локално становништво у свој глумачки тим. Је ли било импровицација?

Са гренландским глумцима је било доста простора за импровизацију и допуњавање, јер језик није мој а унос оригиналног културног контекста био ми је веома важан. Са ликом Јана, међутим, дијалог који је написао Ким Леине је одраз његовог сопственог говора, па сам одлучила да се држим музикалности оригиналног дијалога што је више могуће.

Боје у вашем филму су попут боја на маскама које се симболично исцртавају на лицу плесача древног гренландског плеса: црвено као крв и живот, бело као кости и црно као дух?

Видите, нисам о томе тако размишљала, али сада када кажете то, могуће је да је моја подсвест ка тим бојама наводила. Били смо веома отворени са палетом боја, лично волим неутралне тонове, али их камера често другачије доживљава. На Гренланду је хладно, али боје у филму нису хладне. А са тим плесом под маском и музиком желела сам да изразим теме филма у конкретним и симболичким терминима. То је нека врста индукције у основне емоције које нису нужно изражене унутар граница кинематографског реализма.

Ви сте и писац, награђивани сценариста, волите ли више да пишете или да режирате?

Да, то је добро питање. Када сам почела да режирам, челник Шведске филмске школе ме је питао зашто као талентован писац желим и да режирам и мој одговор је стварно био супер претенциозан, али истинит. Рекла сам му, а и данас исто сматрам, да не верујем никоме да може боље да режира оно што сам написала од мене саме. Нисам ја бољи писац од осталих, заиста то не мислим, али нема довољно доброг редитеља за моје писање. Нисам препотентна већ стварно, искрено тако мислим. Волим да имам контролу над свим у процесу филмског стваралаштва. Једноставно је тако.

Емил Јонсен, норвешки глумац о улози у „Келеку”

У разговору за „Политику” глумац Емил Јонсен, иначе Норвежанин, каже о захтевном лику Јана којег тумачи у „Келеку”, да је особа која тражи љубав, своју приметљивост у очима других, али да је кључно питање може ли бити вољена особа коју је отац сексуално злостављао. Јонсен каже да сматра „да може бити вољена” и да је сам писац аутобиографског романа „био зависан од свог оца с којим је живео 17 година и за другачији живот није знао све док није схватио да је то погрешно и док се није ослободио”.

 На питање да ли се и сам осећао као „келек”, с обзиром на то да је као дете одрастао и школовао се у другачијој култури, у Боцвани у Африци, Јонсен одговара:

– Покушавао сам да се уклопим у другу културу, у школи сам био једини белац, научио сам језик и само повремено сам био „келек”. Веома су се пријатељски сви односили према мени, и у школи и на улици. У Боцвани је култура толико другачија, заправо веома слична гренландској у смислу да је веома колективистичка.

На мој коментар о томе како је филм „Келек” чудан и зато што су га копродуцентски радили Шведска, Норвешка, Данска а тема је гренландска, Јонсен је уз смех рекао:

– То су за нас уобичајене свари. Све је више везано за Данску јер је Гренланд део њиховог краљевства, а ми у Норвешкој нисмо толико свесни њихове ситуације и проблематичног односа. На Гренланду Данци се сматрају колонизаторима, а и нас у Норвешкој је њихов краљ својевремено колонизовао. Одувек смо били најмања нација у Скандинавији, над нама је прво владала Данска, затим и Шведска.

На констатацију да Норвежанима сада нико ништа не може јер су због нафте и гаса веома богати, Емил Јонсен се од срца насмејао и сложио.

 Од шесторо деце које има његов отац лекар, само двоје је отишло у сфере уметности и филма. Уз Емила, који је глумац и са америчким искуством, филмом се веома озбиљно бави и његова сестра Сара Јонсен, позната и награђивана норвешка редитељка. Брат и сестра често раде заједно, а Емил каже да је он тај који је беспоговорно слуша, као што слуша сваког редитеља...