Да ли је „боља цена” најнижа

Са назнаком почетка инфлације прво трговци пожуре с подизањем цена. Па кад виде да то није утицало на промет, онда поново подигну цене, да се случајно не би десило да код набавке нове робе морају нешто да додају од своје зараде. Кад то једанпут крене, тешко се зауставља, јер трговцима никад није доста повећања.

Министарство унутрашње и спољне трговине у сарадњи са малопродавцима – компанијама „Делез Србија”, „Меркатор С”, „Лидл Србија”..., да не набрајам даље јер они држе 80 одсто тржишта – идентификовало је 20 категорија производа, а касније још 16, уз договор да се појединим производима из тих категорија снизи цена „с циљем да се грађанима помогне да што лакше преброде глобалну кризу”. Ти производи у продавницама су јасно означени ознаком „боља цена”. Министарство се на свом сајту, у тексту „Боља цена – цена за народ”, тим компанијама захваљује што су се придружиле тој иницијативи.

И сада би нормално било да производи с ознаком „боља цена” имају свуда најнижу цену, јер и само министарство каже: „Основни циљ акције је да цене ових производа буду најниже или међу две најниже у тој категорији у Европи”.

Међутим, у стварности има примера који ову корисну акцију доводе у сумњу. Навешћу пример који показује да поједини користе ову акцију да обману купце, а себи обезбеде што већу добит. Годинама купујем у продавници једног трговачког ланца у Краљеву кекс тежине 220 грама, чија је цена била 110 динара, да би после више поскупљења достигла 160 динара. А од пре недељу дана поред ознаке „боља цена” стоји цена – 140 динара. Цене сам заокружио јер је оно ,99 бесмислено кад ни 100 пута већу вредност – динар, већ годинама као кусур нико не узима, нити на каси праве питање ако вам недостаје.

Вероватно је, поред осталог, и због овог појефтињења овај трговачки ланац добио захвалницу од министарства. Али ако пређемо у продавницу преко пута, која се у односу на велику трговинску компанију може назвати пиљарницом, тај исти кекс и без ознаке „Боља цена” кошта 130 динара. Претпоставићемо да су они ту цену формирали уз маржу од 20 одсто. Не улазећи у то да велики трговац, с обзиром на количину робе коју набавља, може добити много повољније услове, уз мало математике види се да је учинио „велики напор” па је маржу за кексиће смањио са 48 на само 29 одсто. Заиста за похвалу. Да ли је ово само један неповољан случај требало би да одговори министарство које је преузело обавезу да ће „пратити аналитику на недељном нивоу”.

А грађани који желе или морају да уштеде требало би, као и раније, без обзира на ознаку „боља цена”, да обиђу још пет–шест продавница и да сами одлуче где ће шта купити.

Петар Ж. Терзић,
Краљево