Da li je „bolja cena” najniža

Sa naznakom početka inflacije prvo trgovci požure s podizanjem cena. Pa kad vide da to nije uticalo na promet, onda ponovo podignu cene, da se slučajno ne bi desilo da kod nabavke nove robe moraju nešto da dodaju od svoje zarade. Kad to jedanput krene, teško se zaustavlja, jer trgovcima nikad nije dosta povećanja.

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine u saradnji sa maloprodavcima – kompanijama „Delez Srbija”, „Merkator S”, „Lidl Srbija”..., da ne nabrajam dalje jer oni drže 80 odsto tržišta – identifikovalo je 20 kategorija proizvoda, a kasnije još 16, uz dogovor da se pojedinim proizvodima iz tih kategorija snizi cena „s ciljem da se građanima pomogne da što lakše prebrode globalnu krizu”. Ti proizvodi u prodavnicama su jasno označeni oznakom „bolja cena”. Ministarstvo se na svom sajtu, u tekstu „Bolja cena – cena za narod”, tim kompanijama zahvaljuje što su se pridružile toj inicijativi.

I sada bi normalno bilo da proizvodi s oznakom „bolja cena” imaju svuda najnižu cenu, jer i samo ministarstvo kaže: „Osnovni cilj akcije je da cene ovih proizvoda budu najniže ili među dve najniže u toj kategoriji u Evropi”.

Međutim, u stvarnosti ima primera koji ovu korisnu akciju dovode u sumnju. Navešću primer koji pokazuje da pojedini koriste ovu akciju da obmanu kupce, a sebi obezbede što veću dobit. Godinama kupujem u prodavnici jednog trgovačkog lanca u Kraljevu keks težine 220 grama, čija je cena bila 110 dinara, da bi posle više poskupljenja dostigla 160 dinara. A od pre nedelju dana pored oznake „bolja cena” stoji cena – 140 dinara. Cene sam zaokružio jer je ono ,99 besmisleno kad ni 100 puta veću vrednost – dinar, već godinama kao kusur niko ne uzima, niti na kasi prave pitanje ako vam nedostaje.

Verovatno je, pored ostalog, i zbog ovog pojeftinjenja ovaj trgovački lanac dobio zahvalnicu od ministarstva. Ali ako pređemo u prodavnicu preko puta, koja se u odnosu na veliku trgovinsku kompaniju može nazvati piljarnicom, taj isti keks i bez oznake „Bolja cena” košta 130 dinara. Pretpostavićemo da su oni tu cenu formirali uz maržu od 20 odsto. Ne ulazeći u to da veliki trgovac, s obzirom na količinu robe koju nabavlja, može dobiti mnogo povoljnije uslove, uz malo matematike vidi se da je učinio „veliki napor” pa je maržu za keksiće smanjio sa 48 na samo 29 odsto. Zaista za pohvalu. Da li je ovo samo jedan nepovoljan slučaj trebalo bi da odgovori ministarstvo koje je preuzelo obavezu da će „pratiti analitiku na nedeljnom nivou”.

A građani koji žele ili moraju da uštede trebalo bi, kao i ranije, bez obzira na oznaku „bolja cena”, da obiđu još pet–šest prodavnica i da sami odluče gde će šta kupiti.

Petar Ž. Terzić,
Kraljevo