Знао сам да ћу „убити” Хитлера

Марина Вулићевић

Једна од најдуже играних представа код нас настала је по тексту Ерик-Емануела Шмита „Загонетне варијације”. Атмосфера његовог комада „Посетилац” дуго се памти, као и остале Шмитове драме, а овај познати француски аутор био је гост издавачке куће „Клио” у оквиру 66. међународног београдског сајма књига, поводом објављивања његовог романа „Други живот Адолфа Х.”, у преводу Николе Бјелића. У „Мадленијануму” се однедавно игра његова филозофска мелодрама „Да кренемо испочетка”, а у издавачкој кући „Одисеја” могу се наћи његове сликовнице за децу „Острво слободе” и „Себично слонче”. Његове књиге преведене су на близу 50 језика, а његове драме играју се у више од 50 земаља света. Добитник је награде Француске академије наука за целокупно позоришно дело. Код нас су у „Лагуни” штампани његов роман „Јеванђеље по Пилату” и новеле „Трилогије невидљивог”.

У „Другом животу Адолфа Х.” Шмит води двоструку приповест о Хитлеру – историјску, од тренутка када је одбијен на Ликовној академији у Бечу, и алтернативну, од тренутка када је примљен. У првом току он се креће познатом стазом мржње и освете човечанству, у алтернативном току Адолф. Х. пада и устаје, труди се да постане уметник, да буде бољи човек, муж и отац, одлази у Париз, жени се Јеврејком. На тај начин Шмит нам даје једну праведнију историју без Другог светског рата великих размера, без логора смрти, геноцида над Јеврејима, и свих ужаса које је осмислио Хитлер...  

У дневнику који је пратио писање овог романа написали сте да Хитлер ни по чему није био изузетна већ обична особа, обично зло. Да ли сте се тиме приближили идеји Хане Арент о баналности зла?

Не само да је та теза тачна већ је и корисна. Врло је лако рећи да је Хитлер био изузетан, потпуно другачији, али опасно је искључити га из корпуса обичних људи. У ствари, потпуно је супротно. Он у потпуности припада обичним људима. Оног тренутка када се каже да је он по нечему изузетан, па чак изузетан и као чудовиште, онда се у ствари признаје да је он на некој другој страни и да нико од нас никада неће бити такав. Тако се на неки начин ствара један зид између Хитлера и нас, односно између зла и нас. А зло није ван нас, налази се у нама самима. И то сам управо покушао да покажем пишући ову књигу.

Да ли би свако од нас у одређеним околностима могао да испољи његове особине?

Не могу да потврдим, али могу да кажем да је лако тако нешто помислити и лако је сматрати да сте увек у праву. Лако је уперити прст у неког жртвеног јарца и рећи: „Ево га тај један.” Као што је лако рећи: „Нисам ја крив, грешка је у неком другом.” Сви у себи имамо тај порив. Често нас ка злу окрећу наше емоције, али верујем и да су осећања оно што нас може извући ка добром. Одмалена се бојим да не убијем неког, јер чим би тај неко и само такнуо онога кога волим, знам да у том тренутку не бих имао никакве границе. Надам се да ћу стићи до краја свог живота а да не учиним тако нешто.

Због такве љубави пишете и за децу?

Да, и зато што сматрам да децу треба хранити љубављу за филозофијом. Деца су урођени филозофи, зато увек постављају питања.

Било вам је тешко да пишете књигу о Хитлеру. Шта вас је држало до краја?

Знао сам да ћу га у једном тренутку „убити”. Зато што сам истовремено писао и о Адолфу Хитлеру и о Адолфу Х., истовремено сам имао и отров и лек. Држало ме је то осећање да радим нешто што је много важно, управо да говорим о близини те баналности зла.

Ако сте једва чекали да „убијете” Хитлера, да ли је Адолф Х. на неки начин био тежња ка некој врсти помирења?

Не, не, уопште, апсолутно не прихватам личност Хитлера, нити желим помирење. Виртуелни Адолф Х. послужио ми је у ствари само као рефлектор, како бих осветлио правог Хитлера, како бих схватио оно „зашто” и боље указао на оно што он представља. Зато саосећам са њим, али никако не осећам прихватање и помирење. Адолф Х. и Хитлер у роману су различите особе, они су у ствари исти пре самог романа, али њихово раздвајање почиње оног тренутка када почиње књига. То је моменат у ком је Хитлер пао на пријемном испиту за Ликовну академију у Бечу.

Мислите ли да је баш тај тренутак одбијања преломио у њему оно што ће касније постати, или су то године у Првом светском рату?

Два су кључна момента за њега. Први је управо тај када није успео да се упише на академију, после ког ће постати скитница, клошар, промашени уметник. А други тренутак је управо 1918. година, када је био рањен, и лежећи у болници схватио да је Немачка изгубила рат. Тек у том тренутку он постаје антисемита. Дакле, та два кључна догађаја који га формирају јесу два неуспеха. И он ће управо покушати да објасни та два момента тако што ће пронаћи жртвеног јарца. Тако ће се окренути освети, реваншизму.

Да ли сте заправо уживали дајући му други живот кроз Адолфа Х., постављајући га уз све авангардне уметнике које је иначе проглашавао поклоницима дегенеративне уметности, уз Фројда, који је и јунак ваше драме „Посетилац”?

Наравно, то је најбољи начин да се супротстави хитлеровској глупости, ставити га у контекст са онима које је толико презирао, а тиме се показује и сва корисност Фројдове психоанализе. Јер то су управо људи који су чинили добро човечанству, за разлику од Хитлера, који му је чинио само зло. Фројд је радио све како би осветлио оно најдубље у људској природи, оно што је несвесно, све прикривене лапсусе. Сматрам га једним од најважнијих интелектуалаца које је човечанство имало.

Како разобличавате општа места у вези са Хитлером, његово јеврејство, његову сексуалност?

У писању о Хитлеру и у разобличавању тих општих места пошао сам од дела једног од најбољих познавалаца Хитлера, од Шкотланђанина Ијана Кирша, који је написао књигу у више томова, на више од три хиљаде страница, о њему. Он је доказао да је Хитлерово јеврејско порекло у ствари лаж, и показао је да ми у ствари ништа не знамо о Хитлеровој сексуалности. Он ми је омогућио да сазнам да сви они који пишу о овој теми пишу у ствари исто, а то је да он нема исту сексуалност као што је имамо ми. Замерам им што су се дистанцирали од њега, говорећи како су потпуно различити од свега што је он. А ја мислим да је у ствари све супротно.

Окрећете се и духовитости приповедајући о Хитлеровој сексуалности.

Волим иронију и хумор, а то је управо био један од мојих списатељских начина да у важним тренуцима напишем текст о Хитлеру, који касније неће преузети антологије антисемитских текстова. Управо тај иронијски и духовити однос према овој теми омогућио ми је да направим отклон.

Да ли су ти лепи женски ликови, те жене које поклањате Адолфу Х. оне које су му дале нови живот?

Да, наравно, то су ликови који су му дали људскост, који су му пружили љубав, без обзира на то да ли је то сексуална љубав жене зване Једанаест и Тридесет, или чиста, духовна љубав сестре Луције. Док у животу правог Хитлера жене нису имале никакву важност. Све његове веренице извршиле су самоубиство, рачунајући и Еву Браун.

Да није било Другог светског рата како би свет данас изгледао, да ли је Хитлер утицао на Блиски исток какав је данас и да ли бисмо имали ове сталне сукобе Израела и Палестине да није било Холокауста?

То је геополитичка фикција која у ствари показује да ништа није природно већ је све историјско. Шта би било када би било... Наравно да је утицао на Блиски исток. Још од 19. века Јевреји су у Европи тражили неку земљу за себе, где би могли да створе своју државу. Међутим, нико се није обазирао на то. После Другог светског рата, Хитлера, логора смрти, гасних комора и масовних убистава, нације су одједном чуле тај вапај ционизма и онда су пожуриле да насилно остваре ту идеју. Због Хитлера код Јевреја постоји и тај страх од нестанка, то је оно што тера на борбу за опстанак.