Znao sam da ću „ubiti” Hitlera

Marina Vulićević

Jedna od najduže igranih predstava kod nas nastala je po tekstu Erik-Emanuela Šmita „Zagonetne varijacije”. Atmosfera njegovog komada „Posetilac” dugo se pamti, kao i ostale Šmitove drame, a ovaj poznati francuski autor bio je gost izdavačke kuće „Klio” u okviru 66. međunarodnog beogradskog sajma knjiga, povodom objavljivanja njegovog romana „Drugi život Adolfa H.”, u prevodu Nikole Bjelića. U „Madlenijanumu” se odnedavno igra njegova filozofska melodrama „Da krenemo ispočetka”, a u izdavačkoj kući „Odiseja” mogu se naći njegove slikovnice za decu „Ostrvo slobode” i „Sebično slonče”. Njegove knjige prevedene su na blizu 50 jezika, a njegove drame igraju se u više od 50 zemalja sveta. Dobitnik je nagrade Francuske akademije nauka za celokupno pozorišno delo. Kod nas su u „Laguni” štampani njegov roman „Jevanđelje po Pilatu” i novele „Trilogije nevidljivog”.

U „Drugom životu Adolfa H.” Šmit vodi dvostruku pripovest o Hitleru – istorijsku, od trenutka kada je odbijen na Likovnoj akademiji u Beču, i alternativnu, od trenutka kada je primljen. U prvom toku on se kreće poznatom stazom mržnje i osvete čovečanstvu, u alternativnom toku Adolf. H. pada i ustaje, trudi se da postane umetnik, da bude bolji čovek, muž i otac, odlazi u Pariz, ženi se Jevrejkom. Na taj način Šmit nam daje jednu pravedniju istoriju bez Drugog svetskog rata velikih razmera, bez logora smrti, genocida nad Jevrejima, i svih užasa koje je osmislio Hitler...  

U dnevniku koji je pratio pisanje ovog romana napisali ste da Hitler ni po čemu nije bio izuzetna već obična osoba, obično zlo. Da li ste se time približili ideji Hane Arent o banalnosti zla?

Ne samo da je ta teza tačna već je i korisna. Vrlo je lako reći da je Hitler bio izuzetan, potpuno drugačiji, ali opasno je isključiti ga iz korpusa običnih ljudi. U stvari, potpuno je suprotno. On u potpunosti pripada običnim ljudima. Onog trenutka kada se kaže da je on po nečemu izuzetan, pa čak izuzetan i kao čudovište, onda se u stvari priznaje da je on na nekoj drugoj strani i da niko od nas nikada neće biti takav. Tako se na neki način stvara jedan zid između Hitlera i nas, odnosno između zla i nas. A zlo nije van nas, nalazi se u nama samima. I to sam upravo pokušao da pokažem pišući ovu knjigu.

Da li bi svako od nas u određenim okolnostima mogao da ispolji njegove osobine?

Ne mogu da potvrdim, ali mogu da kažem da je lako tako nešto pomisliti i lako je smatrati da ste uvek u pravu. Lako je uperiti prst u nekog žrtvenog jarca i reći: „Evo ga taj jedan.” Kao što je lako reći: „Nisam ja kriv, greška je u nekom drugom.” Svi u sebi imamo taj poriv. Često nas ka zlu okreću naše emocije, ali verujem i da su osećanja ono što nas može izvući ka dobrom. Odmalena se bojim da ne ubijem nekog, jer čim bi taj neko i samo taknuo onoga koga volim, znam da u tom trenutku ne bih imao nikakve granice. Nadam se da ću stići do kraja svog života a da ne učinim tako nešto.

Zbog takve ljubavi pišete i za decu?

Da, i zato što smatram da decu treba hraniti ljubavlju za filozofijom. Deca su urođeni filozofi, zato uvek postavljaju pitanja.

Bilo vam je teško da pišete knjigu o Hitleru. Šta vas je držalo do kraja?

Znao sam da ću ga u jednom trenutku „ubiti”. Zato što sam istovremeno pisao i o Adolfu Hitleru i o Adolfu H., istovremeno sam imao i otrov i lek. Držalo me je to osećanje da radim nešto što je mnogo važno, upravo da govorim o blizini te banalnosti zla.

Ako ste jedva čekali da „ubijete” Hitlera, da li je Adolf H. na neki način bio težnja ka nekoj vrsti pomirenja?

Ne, ne, uopšte, apsolutno ne prihvatam ličnost Hitlera, niti želim pomirenje. Virtuelni Adolf H. poslužio mi je u stvari samo kao reflektor, kako bih osvetlio pravog Hitlera, kako bih shvatio ono „zašto” i bolje ukazao na ono što on predstavlja. Zato saosećam sa njim, ali nikako ne osećam prihvatanje i pomirenje. Adolf H. i Hitler u romanu su različite osobe, oni su u stvari isti pre samog romana, ali njihovo razdvajanje počinje onog trenutka kada počinje knjiga. To je momenat u kom je Hitler pao na prijemnom ispitu za Likovnu akademiju u Beču.

Mislite li da je baš taj trenutak odbijanja prelomio u njemu ono što će kasnije postati, ili su to godine u Prvom svetskom ratu?

Dva su ključna momenta za njega. Prvi je upravo taj kada nije uspeo da se upiše na akademiju, posle kog će postati skitnica, klošar, promašeni umetnik. A drugi trenutak je upravo 1918. godina, kada je bio ranjen, i ležeći u bolnici shvatio da je Nemačka izgubila rat. Tek u tom trenutku on postaje antisemita. Dakle, ta dva ključna događaja koji ga formiraju jesu dva neuspeha. I on će upravo pokušati da objasni ta dva momenta tako što će pronaći žrtvenog jarca. Tako će se okrenuti osveti, revanšizmu.

Da li ste zapravo uživali dajući mu drugi život kroz Adolfa H., postavljajući ga uz sve avangardne umetnike koje je inače proglašavao poklonicima degenerativne umetnosti, uz Frojda, koji je i junak vaše drame „Posetilac”?

Naravno, to je najbolji način da se suprotstavi hitlerovskoj gluposti, staviti ga u kontekst sa onima koje je toliko prezirao, a time se pokazuje i sva korisnost Frojdove psihoanalize. Jer to su upravo ljudi koji su činili dobro čovečanstvu, za razliku od Hitlera, koji mu je činio samo zlo. Frojd je radio sve kako bi osvetlio ono najdublje u ljudskoj prirodi, ono što je nesvesno, sve prikrivene lapsuse. Smatram ga jednim od najvažnijih intelektualaca koje je čovečanstvo imalo.

Kako razobličavate opšta mesta u vezi sa Hitlerom, njegovo jevrejstvo, njegovu seksualnost?

U pisanju o Hitleru i u razobličavanju tih opštih mesta pošao sam od dela jednog od najboljih poznavalaca Hitlera, od Škotlanđanina Ijana Kirša, koji je napisao knjigu u više tomova, na više od tri hiljade stranica, o njemu. On je dokazao da je Hitlerovo jevrejsko poreklo u stvari laž, i pokazao je da mi u stvari ništa ne znamo o Hitlerovoj seksualnosti. On mi je omogućio da saznam da svi oni koji pišu o ovoj temi pišu u stvari isto, a to je da on nema istu seksualnost kao što je imamo mi. Zameram im što su se distancirali od njega, govoreći kako su potpuno različiti od svega što je on. A ja mislim da je u stvari sve suprotno.

Okrećete se i duhovitosti pripovedajući o Hitlerovoj seksualnosti.

Volim ironiju i humor, a to je upravo bio jedan od mojih spisateljskih načina da u važnim trenucima napišem tekst o Hitleru, koji kasnije neće preuzeti antologije antisemitskih tekstova. Upravo taj ironijski i duhoviti odnos prema ovoj temi omogućio mi je da napravim otklon.

Da li su ti lepi ženski likovi, te žene koje poklanjate Adolfu H. one koje su mu dale novi život?

Da, naravno, to su likovi koji su mu dali ljudskost, koji su mu pružili ljubav, bez obzira na to da li je to seksualna ljubav žene zvane Jedanaest i Trideset, ili čista, duhovna ljubav sestre Lucije. Dok u životu pravog Hitlera žene nisu imale nikakvu važnost. Sve njegove verenice izvršile su samoubistvo, računajući i Evu Braun.

Da nije bilo Drugog svetskog rata kako bi svet danas izgledao, da li je Hitler uticao na Bliski istok kakav je danas i da li bismo imali ove stalne sukobe Izraela i Palestine da nije bilo Holokausta?

To je geopolitička fikcija koja u stvari pokazuje da ništa nije prirodno već je sve istorijsko. Šta bi bilo kada bi bilo... Naravno da je uticao na Bliski istok. Još od 19. veka Jevreji su u Evropi tražili neku zemlju za sebe, gde bi mogli da stvore svoju državu. Međutim, niko se nije obazirao na to. Posle Drugog svetskog rata, Hitlera, logora smrti, gasnih komora i masovnih ubistava, nacije su odjednom čule taj vapaj cionizma i onda su požurile da nasilno ostvare tu ideju. Zbog Hitlera kod Jevreja postoji i taj strah od nestanka, to je ono što tera na borbu za opstanak.