Горко посртање

        Некад се веровало овако: нису писале новине – није се ни десило! Данас је такав свемоћни сведок догађања једино телевизија. И оно што је забележила штампа, што су претресала публицистичка штива, фељтони, књиге, што је као јавна тајна годинама колало чаршијомсада добија статус истине тек кад се саопшти са екрана.

          На то су се изгледа ослонили уредници Телевизије Б92 бирајући за нови циклус „Инсајдера” тему о раду тајне полиције и служби безбедности, уз најаву о ексклузивности материјала. На то је рачунала и аутор Бранкица Станковић. Вешто ређајући постојећа сазнања, већ откривене изворе и општепознате чињенице, створила је целину која драматуршки појачава значење свега изреченог. У првом наставку серије једини учесник – сведок био је притиснут да „призна” примену метода „ликвидације” у обрачуну с државним непријатељима, сарадњу с криминалним подземљем у извршењу таквих задатака који су стизали с врха власти. Његов исказ да је често у питању било спречавање терористичких акција и убилачких намера друге стране није засад привукло пажњу ауторке. Но, с обзиром на то да је управо сада борба против тероризма светски тренд, као и да све тајне полиције света одувек заправо раде исто, у смислу циљева и средстава, „Инсајдер” ће вероватно у следећим емисијама показати бар једну делатност „Службе” која је била професионално оправдана и сврсисходна држави и народу. Колико уверљивости ради.

          Кад се из информативно-документарног пређе у домен уметничког уобличења стварности, довољан степен уверљивости такође се испоставља као нужност и као квалитет сам по себи. Домаће игране серије, оне с озбиљнијим драмским претензијама, слику свакодневице граде од уочљивих, типичних, свима добро знаних елемената живота у Србији деведесетих и наовамо. Али, колико те слике гледаоцу делују стварно?

          Бар кад је о голом насиљу реч, као о горком зачину егзистенције, о суровости мафијашких кланова који обележавају своје територије барутом и крвљу, телевизије као да не успевају да ту страву прикажу с дозом неопходне упечатљивости. По правилу упрошћено, шематски, пренаглашено, понекад драстично до карикатуралности та пошаст пролази малим екранима не изазивајући код публике, уместо снажне емоционалне реакције, равнодушност, пасивну резистенцију и рецепцију фатума.

Десило се то и у првој епизоди „Горких плодова” где је све, од сукоба локалних босова до рафалне пуцњаве с неколико мртвих, било као у лошем акционом филму. А што се тиче осталог из прве епизоде серије сценаристе и редитеља Синише Ковачевића, чини се да ове две улоге он не игра на истом нивоу. Док се у тексту и драмским ситуацијама назиру потенцијали за слојевитији развој приче, режија се није најбоље показала, засад делује помало тромо, старомодно и конвенционално.

Ваља сачекати… Можда је само проблем у томе што је један одличан драмски писац одлучио да прошири своја занимања. Али, и књижевни теоретичари воле да се покажу као романописци, ликовни критичари као сликари... при чему често ризикују гордо посртање.