Олаф Брок на путу од Беле Паланке до Криве Феје

Свечаност поводом 120 година од издавања прве научне студије о српским дијалектима јужне Србије чији је аутор норвешки слависта Олаф Брок (1867–1961) организована у недавно у Норвешкој академији наука и књижевности у Ослу.

О Броковој књизи „Дијалекти најјужније Србије” говорили су др Гут Биркелунд, директор Норвешке академије наука и књижевности, др Тања Милосављевић, виши научни сарадник Института за српски језик САНУ, др Татјана Трајковић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу, амбасадори Србије и Аустрије у Норвешкој Драган Петровић и др Стефан Перингер. Свечаности су присуствовали др Фроде Хелан, декан Факултета друштвених наука Универзитета у Ослу, професори Департмана за књижевност и европске језике Факултета друштвених наука, професори и научни радници српског порекла са више норвешких универзитета, као и представници Министарства спољних послова Норвешке. Посебно место међу званицима имала је др Ингвилд Брок, рођака Олафа Брока, такође лингвиста и професор у пензији. 

Олаф Брок је један од најистакнутијих иностраних слависта. Најпре се бавио руским народним говорима, а нарочито се истакао као изузетан фонетичар, каже за наш лист Татјана Трајковић.

– Царска академија наука у Бечу га је ангажовала крајем 19. века да истражује народне говоре југа Краљевине Србије. Брок је боравио у Србији од 1899. до 1902. Био је веома професионалан у свом послу лингвисте истраживача. Сретао се са људима из обичног народа, разговарао са њима и верно записивао како они говоре. Били су то старији и млађи говорници, бунарџије, учитељи, професори, ђаци. Ти транскрипти су саставни део монографије у којој је Норвежанин дао и дијалектолошке описе стања српских народних говора из околине Врања, Лесковца, Власотинца, Криве Феје, Црне Траве, Заплања, Пирота, Беле Паланке... – истиче Татјана Трајковић.

Додаје да је уложио много труда у току прикупљања и записивања грађе, јер се на основу тих записа закључује да је имао истанчан слух, којим је могао да осети најфиније фонетске особине говора које је испитивао. Ово истичу и наши истакнути лингвисти Александар Белић и Павле Ивић.

– Поред лингвистичког теренског рада, Брок се бавио и путописом. Писао је о крајевима које је обилазио, о српском народу и начину његовог живота. Ове његове записе објављивао је угледни норвешки лист Афтенпостен. Имао је жељу да се врати и да још пише о Србији, али су се историјске околности томе испречиле – наводи наша саговорница.

Наглашава да је Брок био дугогодишњи успешни генерални секретар Норвешке академије наука и књижевности и додаје да је мудро одржао њену независност и у време нацистичке Немачке.

Увео је славистику на норвешки универзитет, заинтересовао је скандинавске просторе за проучавање словенских језика. Постао је дописни инострани члан Руске академије наука и дописни члан Српске краљевске академије наука.

– Убрзо након Брокове књиге о говорима призренско-тимочке дијалекатске области српског језика појавила се значајнија монографија „Дијалекти источне и јужне Србије” (1905) нашег изузетног филолога Александра Белића. Белић је давао осврте на Броков рад, где је наводио његове мане и врлине. Касније су се и други филолози бавили Броковим радом. Након свега, остаје чињеница да је прва врата системском проучавању српских народних говора отворио Норвежанин Олаф Брок. Његов је велики подвиг што се као странац обрео у једној њему непознатој земљи, први пут сусрео са српским језиком, али се, захваљујући својим врлинама и способностима, изборио да изнесе једну верну слику о српским говорима – каже Татјана Трајковић.

Стота годишњица објављивања Брокове књиге обележена је у Нишу 2003. у организацији Департмана за српски језик Филозофског факултета симпозијумом „Олаф Брок и српска дијалектологија”. За 110. годишњицу одржана је трибина на Универзитету у Нишу „Срби у Норвешкој 1899”. Годишњица је 2023. обележена на Филозофском факултету у Нишу  трибином „Олаф Брок и српски дијалекти (1903–2023)”.