Неплодност узрокује психолошке проблеме

Неплодност можемо разгранати на милион комадића који разарају онога ко кроз њу пролази, почев од физичких и психичких потешкоћа, преко притисака околине, па све до сопственог осећаја неуспеха. Жене које имају овај проблем често говоре да су депресивне и да немају осећај контроле над својим животом, јер не могу да се остваре у својој биолошкој улози. Нажалост, у нашем друштву постоји снажан социјални императив да жена мора да постане мајка, због чега велики број њих без деце осећа кривицу, указала је Драгана Крстић из удружења „Шанса за родитељство”, које већ осму годину заредом обележава Европску недељу (не)плодности.

Иако и мушкарац, како напомиње Крстићева, може да буде одговоран за неплодност, средина по аутоматизму криви жену ако пар не може да добије наследника.

„То појачава њена тегобна осећања и одузима јој енергију неопходну за бројне административне и медицинске процедуре. Она мора да чека заказивање комисије која одлучује да ли је кандидат за вантелесну оплодњу (ВТО), па да чека резултате медицинских анализа, а потом мора да сачека да лечење неког дијагностикованог проблема, као што су цисте или миоми, пружи резултате. Када једном уђе у ВТО процедуру, она чека одговор на питање колико ће јајних ћелија добити из те процедуре, каквог ће квалитета оне бити и да ли ће изнети трудноћу до краја. А ако све то не успе, мора да крене из почетка, за шта јој је потребна нова доза енергије, оптимизма и подршке – пре свега партнера и породице, али и психолога. Због тога женама које траже нашу помоћ омогућавамо разговоре за психологом”, истиче Крстићева.

Немогућност да се остваре у улози мајке често код жена узрокује анксиозност, депресију и утиче на опште функционисање и квалитет живота. Због тога се Европска недеља (не)плодности ове године у бројним земљама Старог континента обележава под слоганом „Ум је важан”.

Психолог Милица Глинтић каже да је чињеница да су анксиозност и депресија чести пратиоци (неуспешне) борбе за потомство, али оцењује да нема свака жена ове тегобе.

„Међутим, свакој ће стерилитет тешко пада, а чињеница да мора да иде на ВТО представља велики стрес јер је то веома захтеван психо-физички процес. Већина жена мисли да ће до трудноће природно доћи када изађу из образовног процеса, запосле се и нађу партнера са којим желе да стварају породицу, а када схвате да их је природа осујетила у настојању да се на природан начин остваре у улози мајке, то за већину представља пораз и чини да се оне осећају мање адекватном. Велики број осећа се кривом и стално преиспитује свој дотадашњи живот, питајући се где су погрешиле и да ли су нешто учиниле што је проузроковало стерилитет. Само замислите савремену жену која је успешна на свим животним пољима када јој се саопшти да не може да има децу на природан начин”, каже психолог Милица Глинтић, која сарађује са удружењем „Шанса за родитељство”.

Глинтићева истиче да овај процес чини посебно тешким и стресогеним чињеница да жена мора неколико пута да прође кроз вантелесну оплодњу – то често постаје дугогодишња битка у којој се многе ствари стављају у други план, укључујући и посао, ширу породицу и пријатеље. Неке одустају од каријере и узимају дуга боловања јер желе да се фокусирају само на добијање бебе, а неке се затрпавају послом само да би скренуле негативне мисли. У овој борби некада страда партнерски однос, додаје наша саговорница напомињући да битка за потомство некада још јаче и више уједини партнере. А некада пар почне да избегава пријатеље који имају децу или парове који су изашли као победници из борбе са стерилитетом.

Иако је Србија једна од ретких земаља у свету која паровима који имају проблем са стерилитетом омогућава неограничени број поступака вантелесне оплодње за прво дете до жениног 45. рођендана, држава још нема егзактне податке колико парова у нашој земљи има проблем са стерилитетом, колико се годишње роди „беба из епрувете” и које клинике имају највећи успех у овом поступку. Због тога удружење „Шанса за родитељство” годинама апелује на надлежне да је неопходно успостављање јединственог регистра парова који улазе у процес вантелесне оплодње и броја рођених беба.

„Процене говоре да успех биомедицински потпомогнуте оплодње и у свету и у Србији износи око 30 процената, али ми не знамо колико жена годишње уђе у ту процедуру, а колико из ње изађе са бебом у рукама. Ми знамо да неке жене из првог покушаја успеју да затрудне и изнесу трудноћу до краја, али исто тако знамо да неке годинама покушавају да постану мајке. Иако не постоје никакве гаранције да ће здраве и младе жене добити дете, савет гинеколога гласи – ако сте млађи од 35 година и покушавате годину дана да добијете бебу без успеха, размислите о вантелесној оплодњи. Женама старијим од 35 година овај период је скраћен на шест месеци интензивног покушаја да затрудне”, каже наша саговорница и додаје да у овом тренутку РФЗО има склопљен уговор са 15 приватних и седам државних медицинских установа у којима се вештачка оплодња може обавити уз финансијску помоћ државе.

Сваки седми пар на свету има проблем са неплодношћу, а број партнера на Балкану који не могу да постану родитељи порастао је чак за трећину у последње три деценије. Такође, подаци последњег пописа становништва говоре да свака трећа особа у нашој земљи нема дете.

Резултати истраживања др Горана Пенева, демографа и члана Одбора за проучавање становништва при САНУ, и Биљане Станковић, психолога из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, под називом „Бездетност међу женама у репродуктивном периоду у Србији из демографске перспективе”, говоре да у последњих тридесет година континуирано расте број жена без деце. Овај тренд започет је 1991. године, када је трећина жена у репродуктивном периоду била без потомства, да би у 2020. години тај проценат био 43,4 одсто, а повећање удела жене без деце било је присутно у свим старосним групама.