Грађански васпитан, београдски духовит

КСЕНИЈА РАДУЛОВИЋ

Има нечег изразито београдског у томе да и Флојд и Бранко Цвејић, син чувеног баса Београдске опере, постану, сваки на свој начин, симболи Београда, аутентични израз духа тог града – или бар оног што је од њега у актуелном времену преостало. Може бити да је тај израз резултат временско-просторног апсорбовања, укрштања и филтрирања утицаја с различитих страна и из разних епоха: својеврсне „синергије” грађанске елите у свим њеним видовима, оних који су долазили у Београд и са собом доносили мирисе родног краја, па најзад, и оног вишедеценијског периода социјализма који је, уз све своје контроверзе, омогућио да и Флојд постане „страшан баја”. А Бранко Цвејић, у тој „историјској машини за прераду утицаја”, покупио је најбоље од свега са чим је имао додира. Грађански васпитан и опредељен, југословенски оријентисан, београдски духовит, радознао и вредан, никад „уштогљен” и досадан. У разговорима није истицао своје порекло, нити професионална постигнућа супруге и деце. Сасвим различит од оних потомака грађанства који су неуморно фокусирани на пословични наратив о прецима, таксативни попис дединих (национализованих) некретнина, реституцију и вишегенерацијску универзитетску каријеру као неки трејд марк породице. Неко ће рећи да је баш Цвејић, такав какав је био, заправо аутентични израз нашег грађанства, као што су то у његовој генерацији, вероватно, и оне девојке из бољих кућа које нису тражиле добру прилику за удају, него су постајале „ортакиње” и „лафице” у друштву (неке од њих намерно су ишле на „мушке”, техничке факултете), једнако упечатљиве личности као и њихов поменути исписник. Али могуће је да ни Цвејићи нису најтипичнија грађанска породица, окренута, историјски посматрано, класичним професијама овог друштвеног слоја: нису одлазили у адвокате, инжењере, лекаре, фабриканте, политичаре, или бар не искључиво у такве области, него углавном у уметност (или бар и у уметност) – пре свега музику.

Чак и двострукост Цвејине професионалне праксе – глумац и продуцент – има породичну традицију. Деда по оцу, који се такође звао Бранко Цвејић, био је свештеник и гимназијски професор: поред веронауке, предавао је латински, старогрчки и – математику; прота Бранко, рођен у месту Чалма у Срему, био је посвећен и музици: проучавао је и бележио карловачко црквено појање и био хорски диригент (а Цвејићи су у то време у кући имали хармонијум). Отац Жарко Цвејић, рођен у Баноштору у Срему, био је првак и гласовити „тамни бас” Опере Народног позоришта у Београду, а дипломирао је српски језик и књижевност. Нека о њему буде забележено и да је током педесет година успешне оперске каријере представу отказао само једном, а да је 1938. у Краљевини Југославији био пионир новог медија – телевизије. Тада је фирма „Филипс” промовисала „нови уређај” на Јесењем сајму у Београду, а прве личности „из кабине” које су посетиоци могли да виде биле су Жарко Цвејић и глумица Блаженка Каталинић. Стриц Богдан Цвејић био је хорски диригент, а поред високог музичког образовања завршио је и Правни факултет. Жарко и Богдан имали су браћу од стрица, Бранка и Душана. Бранко Цвејић био је професор музике и директор музичке школе, а његова ћерка Бранка Цвејић Мезеи је флаутисткиња и некадашња директорка Београдске филхармоније. Душан Цвејић је такође био оперски певач, а по професионалном опредељењу лекар – оториноларинголог и утемељитељ српске фонијатрије, гране медицине која се бави проблематиком гласа и говора. Породичну слику употпуњује и оперска примадона Бисерка Цвејић, супруга Душана Цвејића, а Цвејина стрина. Разуме се да овај фамилијарни кроки не би био потпун без Цвејине супруге Весне Цвејић, професорке биохемије на Медицинском факултету, чија је окренутост уметности толика да се може рећи да осим оне званичне, професионалне, има и једну неформалну, паралелну оријентацију, ону уметничку. Најзад, и деца Весне и Бранка Цвејића, Бојана и Жарко, наставила су, као музиколози, породичну музичку традицију…

СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ

Возио је 120. Ограничење 60. Словенија, још млада држава, и пут добар, мада још увек не ауто(пут). Више регионални, с тим датим ограничењем, ал’ добар, па он вози најспорије што може. Дакле 120. Јован (Ћирилов) је мирни сувозач, поштује одлуке возача. Што се вожње тиче, а и за остало је имао поверења, тек примедби на брзину нема, не би имало смисла. 120, брзо ка Љубљани, премијера је, а СНГ је, а Пипан је, а Самобор је, а Шугман је... И радар је. Возач, сад већ приметно нервозан, зауставља свој болид уз четири упаљена мигавца. То је Цвеја.

• Добар дан, добар дан, знам пребрзо сам возио, у реду је, признајем... Униформа словеначког полицајца не одаје претерану строгост, али мораш да је поштујеш.
• Полицајац: – Добер дан, лепо просим Ваше документе! Цвејић: – Да, да, изволите молим. Мислим знам, возио сам пребрзо, шта треба, казна, све је у реду, само журимо на премијеру!
• Јован: – Ју, како згодан полицајац... Цвејић прострели Јована погледом. Јован (збуњено) подиже обрве.
• Полицајац: – Ми лахко просим дасте свој потни лист, господ.
• Цвеја (не говори словеначки, али га разуме): – А, нисам Вам дао пасош, опростите, изволите. Мислим знам, брзо сам возио, у реду је, мислим није у реду, али платићу казну шта треба.
• Полицајац: – То је радарска контрола, возили сте сто двајсет, омејитев је шестдесет.
• Цвеја: – Да, да, извините, журимо, представа, гледалишче, премијера – колика је казна? Све је у реду. Јован немо погледа полицајца.
• Полицајац: – Господ, возили сте двакрат хитреје од довољене хитрости, по прометнем закону РС за так прекршек ни могоче плачати мандатне казни, морате к соднику за прекршке. Цвејић схвата да треба ићи код судије за прекршаје: – Јао, немојте, молим Вас, платићу шта год треба. Без успеха. Полицајац одлаже Цвејин пасош у унутрашњи џеп униформе и упућује га код судије за прекршаје у оближње лепо уређено сеоце крај пута.

Судија за прекршаје: – Добер дан, господ Цвејић, потребујете превајалца? Цвејић: – Не, молим Вас, не, не треба преводилац, ја разумем словеначки, само ми кажите шта је казна, да не закаснимо на представу.

Судија: – По члену тем ин тем, закона тега ин тега, сте возили з двакратно хитростјо ин вам зато не моремо наложити глобе, темвеч вам бомо доделили доброделно дело в трајању од 48 ур на засебни кметији в теј васи, кјер вам је предписан укреп споштовања прометне сигнализације в Републики Словенији. И Цвеја и Јован се згледају, сад им већ треба превод, а и вама верујем, па га исписујем: – По члану том и том, закона тог и тог, а како сте возили брзином дупло већом од прописане, не може Вам се наплатити казна, већ се упућујете на добротворни рад у трајању од 48 сати у приватно газдинство у овом селу, који Вам се прописује као мера да поштујете саобраћајне знаке у Републици Словенији.

– Мооооолим Вас, неееее, о само то неееее – достојанствено запомажу обојица. Јован и Цвеја углас: – Али премијера је за два сата... Судија је мирна и неумољива. Најзад схвата да је као мала гледала Цвејића те јој је био омиљени лик, па попушта и изриче казну у висини овдашње месечне плате. Сад и она проговара српски: – Морали бисте отич до поште, за платит казну и донет ми папир да сте плачао. – Да, дааааа – весело одговара наш јунак, оставља Јована да забавља судију, плаћа казну, доноси потврду, смешта Јована у ауто и одлазе на пут до полицајца који им „чува” пасош. Овај им га са озбиљношћу предаје уз: – Сретно, лепо потујте!!! Вожња је сад лагана, и стићи ће се на премијеру, немо је у колима. Тек да разбије монотонију огласи се Јован: – А баш згодан полицајац! Цвејић не реагује, вози и има поверења у њега.

Бранко Цвејић ми је ову причу испричао бар десет пута на нашим путовањима у којима смо освајали главне градове наших некадашњих република, јездећи његовим или мојим аутом по већ новоизграђеним или тек закрпљеним путевима некадашње нам земље, којој смо остали да припадамо и борили се да је још имамо. Земљу нисмо успели да сачувамо, али смо се заједнички борили да наши театри остану оно што су у тој земљи били. Цвеја је успео да заустави промену имена театра који је водио, те је ЈДП, верујем заувек, остало Југословенско и ни на једној дестинацији га нико никад попреко није због тога погледао. Напротив, његова идеја југословенства у позоришту остала је не као носталгија, већ као чињеница коју је његов театар успео да наметне на уметнички начин свуда где је наступао. ЈДП је био први у Загребу, Атеље у Сарајеву па Марибору, а онда смо одлучили да, како већ заједнички путујемо једним аутом, и ми, Атеље и ЈДП – два љута конкурента, закопамо „ратне секире”, можемо и морамо заједнички организовати гостовања и дане нашег позоришног Београда на целом простору који смо љубоморно схватали „нашим” у смислу припадања.

ГОРДАНА МАРИЋ

Воли ме, не воли ме... Било је дивних заједничких сцена кроз серију и цела екипа је уживала снимајући их. Ја сам била Гоца, стидљива и повучена, за разлику од Банета Бумбара, шармантног и несталног момка. Тако је све и почело. Банету је Гоца била прва љубав, и он њој. Немирног духа, забаван и јединствен, Бане почиње да се отворено удвара и другим девојкама, и то успешно. Гледаност серије достиже врхунац, навија цела Југославија! И тако, у стварном животу, каже ми један комшија да треба што пре да оставим Банета јер је почео да ме запоставља. Испричам ја Цвеји како ми се комшилук жали на његово „неверство” и тражи да га оставим, а он, карактеристично, у Цвејином духу, одговара: „Па, Гоцо, реци Гоци да издржи још само десет епизода!” И онда, једног дана, на моју адресу стиже препоручено писмо старијег господина с Вождовца. Он је такође сматрао да Бане Бумбар не заслужује моју љубав, јер је несталан, па је одлучио да ми поклони свој стан, како бих, кад се разиђемо, имала где да живим. Мој тата је, наравно, вратио и писмо и стан. Када сам Цвеји испричала шта се десило, он је у свом духовитом маниру одговорио: „Па што ниси прихватила стан, па да га поделимо, ипак сам ја у тој причи добрано учествовао, зар не?”

ВЕСНА ЦВЕЈИЋ

Скулптура Мрђана Бајића Астронаут, коју сам видела септембра 2022. у Музеју савремене уметности, ударила ме је, буквално, у стомак. Приказан је човек коме лева половина тела недостаје, а он стоји на једној нози. Враћала сам јој се неколико пута, јер као да је представљала ампутираност коју сам осећала тог лета, јесени и сада. Као да је ампутирано пола мене. Док пишем овај текст, то осећање ме не напушта и ово писање доживљавам као најтежи задатак у животу. Наших педесет седам година почело је у граду Хвару, једног августовског поднева давне 1965. године. Враћала сам се с плаже и чула с леђа реченицу: „Желео бих да се упознам с Вама.” Носила сам, тако да се види наслов, књигу Таласи Вирџиније Вулф, коју сам читала тог лета. Имала сам 17 година, ишла у невеселу Прву београдску гимназију, па још природно-математички смер и правила се важна. Буцмасти младић, чији ми се лик учинио познатим, представио ми се учтиво. Био је то сада одрасли дечак кога сам први пут видела у Народном позоришту када ме је отац водио на Кнеза Игора, рекавши да је то син оперског певача Жарка Цвејића. Мали, буцмасти дечак у комплетном сивом оделцету, кратких ногавица, у белој кошуљи са црвеном лептир машном, био је тако необичан. Остао ми је у сећању тај дечачић. А сада, само неколико вечери раније, гледала сам га у представи Дадова Избирачица Косте Трифковића на летњем Фестивалу омладинских театара, који је тада био популаран у Хвару. Те исте вечери нашли смо се на Мандрачу, моје друштво га је видело, а ја сам, и без њихове (пр)оцене, постала његова девојка. Шетали смо по граду, ја сам му, као, причала о знаменитостима старог града, а заправо највише слушала његове приче о тек завршеној веселој Петој београдској гимназији. Причао је много и смешно. Поносно ми је рекао да је управо примљен на одсек глуме на Академији за позориште, филм, радио и ТВ. Било је ту и мало Милана Ракића и Јована Дучића, а ја сам тако „пала” на Бранка Цвејића.

Следећих неколико дана проводили смо заједно, увече, до „полицијског часа” моје строге мајке. Он није отишао са својим најбољим другом даље, на планирано летовање и друг ме је због тога дуго мрко гледао. Када је ипак отпутовао, добила сам прва два љубавна писма на пост рестант, скривајући тако од родитеља да имам дечка. Ко је могао помислити да ће то све трајати скоро па и целу вечност! Тог лета први пут ми се јако ишло кући с мора, јер ме је у Београду чекао мој дечко Бранко. Почели су школски дани за мене, факултетски за њега. Ја сам већ знала шта желим да учим даље. Студије биологије на Природно-математичком факултету су за мене биле лаке, тако да сам последње две године у слободним сатима од наставе „шегртовала” у Институту за нуклеарне науке „Винча”, а затим у Лабораторији за неурохемију Биохемијског института Медицинског факултета. Ту сам провела следећих 40 година. Виђали смо се скоро сваки дан. Мој „полицијски час” се мало продужио, тако да сам могла да упознајем његов весели свет, тако другачији од мог. Да га упознам, заљубим се у њега и учиним све да му припаднем.