Građanski vaspitan, beogradski duhovit

KSENIJA RADULOVIĆ

Ima nečeg izrazito beogradskog u tome da i Flojd i Branko Cvejić, sin čuvenog basa Beogradske opere, postanu, svaki na svoj način, simboli Beograda, autentični izraz duha tog grada – ili bar onog što je od njega u aktuelnom vremenu preostalo. Može biti da je taj izraz rezultat vremensko-prostornog apsorbovanja, ukrštanja i filtriranja uticaja s različitih strana i iz raznih epoha: svojevrsne „sinergije” građanske elite u svim njenim vidovima, onih koji su dolazili u Beograd i sa sobom donosili mirise rodnog kraja, pa najzad, i onog višedecenijskog perioda socijalizma koji je, uz sve svoje kontroverze, omogućio da i Flojd postane „strašan baja”. A Branko Cvejić, u toj „istorijskoj mašini za preradu uticaja”, pokupio je najbolje od svega sa čim je imao dodira. Građanski vaspitan i opredeljen, jugoslovenski orijentisan, beogradski duhovit, radoznao i vredan, nikad „uštogljen” i dosadan. U razgovorima nije isticao svoje poreklo, niti profesionalna postignuća supruge i dece. Sasvim različit od onih potomaka građanstva koji su neumorno fokusirani na poslovični narativ o precima, taksativni popis dedinih (nacionalizovanih) nekretnina, restituciju i višegeneracijsku univerzitetsku karijeru kao neki trejd mark porodice. Neko će reći da je baš Cvejić, takav kakav je bio, zapravo autentični izraz našeg građanstva, kao što su to u njegovoj generaciji, verovatno, i one devojke iz boljih kuća koje nisu tražile dobru priliku za udaju, nego su postajale „ortakinje” i „lafice” u društvu (neke od njih namerno su išle na „muške”, tehničke fakultete), jednako upečatljive ličnosti kao i njihov pomenuti ispisnik. Ali moguće je da ni Cvejići nisu najtipičnija građanska porodica, okrenuta, istorijski posmatrano, klasičnim profesijama ovog društvenog sloja: nisu odlazili u advokate, inženjere, lekare, fabrikante, političare, ili bar ne isključivo u takve oblasti, nego uglavnom u umetnost (ili bar i u umetnost) – pre svega muziku.

Čak i dvostrukost Cvejine profesionalne prakse – glumac i producent – ima porodičnu tradiciju. Deda po ocu, koji se takođe zvao Branko Cvejić, bio je sveštenik i gimnazijski profesor: pored veronauke, predavao je latinski, starogrčki i – matematiku; prota Branko, rođen u mestu Čalma u Sremu, bio je posvećen i muzici: proučavao je i beležio karlovačko crkveno pojanje i bio horski dirigent (a Cvejići su u to vreme u kući imali harmonijum). Otac Žarko Cvejić, rođen u Banoštoru u Sremu, bio je prvak i glasoviti „tamni bas” Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, a diplomirao je srpski jezik i književnost. Neka o njemu bude zabeleženo i da je tokom pedeset godina uspešne operske karijere predstavu otkazao samo jednom, a da je 1938. u Kraljevini Jugoslaviji bio pionir novog medija – televizije. Tada je firma „Filips” promovisala „novi uređaj” na Jesenjem sajmu u Beogradu, a prve ličnosti „iz kabine” koje su posetioci mogli da vide bile su Žarko Cvejić i glumica Blaženka Katalinić. Stric Bogdan Cvejić bio je horski dirigent, a pored visokog muzičkog obrazovanja završio je i Pravni fakultet. Žarko i Bogdan imali su braću od strica, Branka i Dušana. Branko Cvejić bio je profesor muzike i direktor muzičke škole, a njegova ćerka Branka Cvejić Mezei je flautistkinja i nekadašnja direktorka Beogradske filharmonije. Dušan Cvejić je takođe bio operski pevač, a po profesionalnom opredeljenju lekar – otorinolaringolog i utemeljitelj srpske fonijatrije, grane medicine koja se bavi problematikom glasa i govora. Porodičnu sliku upotpunjuje i operska primadona Biserka Cvejić, supruga Dušana Cvejića, a Cvejina strina. Razume se da ovaj familijarni kroki ne bi bio potpun bez Cvejine supruge Vesne Cvejić, profesorke biohemije na Medicinskom fakultetu, čija je okrenutost umetnosti tolika da se može reći da osim one zvanične, profesionalne, ima i jednu neformalnu, paralelnu orijentaciju, onu umetničku. Najzad, i deca Vesne i Branka Cvejića, Bojana i Žarko, nastavila su, kao muzikolozi, porodičnu muzičku tradiciju…

SVETOZAR CVETKOVIĆ

Vozio je 120. Ograničenje 60. Slovenija, još mlada država, i put dobar, mada još uvek ne auto(put). Više regionalni, s tim datim ograničenjem, al’ dobar, pa on vozi najsporije što može. Dakle 120. Jovan (Ćirilov) je mirni suvozač, poštuje odluke vozača. Što se vožnje tiče, a i za ostalo je imao poverenja, tek primedbi na brzinu nema, ne bi imalo smisla. 120, brzo ka Ljubljani, premijera je, a SNG je, a Pipan je, a Samobor je, a Šugman je... I radar je. Vozač, sad već primetno nervozan, zaustavlja svoj bolid uz četiri upaljena migavca. To je Cveja.

• Dobar dan, dobar dan, znam prebrzo sam vozio, u redu je, priznajem... Uniforma slovenačkog policajca ne odaje preteranu strogost, ali moraš da je poštuješ.
• Policajac: – Dober dan, lepo prosim Vaše dokumente! Cvejić: – Da, da, izvolite molim. Mislim znam, vozio sam prebrzo, šta treba, kazna, sve je u redu, samo žurimo na premijeru!
• Jovan: – Ju, kako zgodan policajac... Cvejić prostreli Jovana pogledom. Jovan (zbunjeno) podiže obrve.
• Policajac: – Mi lahko prosim daste svoj potni list, gospod.
• Cveja (ne govori slovenački, ali ga razume): – A, nisam Vam dao pasoš, oprostite, izvolite. Mislim znam, brzo sam vozio, u redu je, mislim nije u redu, ali platiću kaznu šta treba.
• Policajac: – To je radarska kontrola, vozili ste sto dvajset, omejitev je šestdeset.
• Cveja: – Da, da, izvinite, žurimo, predstava, gledališče, premijera – kolika je kazna? Sve je u redu. Jovan nemo pogleda policajca.
• Policajac: – Gospod, vozili ste dvakrat hitreje od dovoljene hitrosti, po prometnem zakonu RS za tak prekršek ni mogoče plačati mandatne kazni, morate k sodniku za prekrške. Cvejić shvata da treba ići kod sudije za prekršaje: – Jao, nemojte, molim Vas, platiću šta god treba. Bez uspeha. Policajac odlaže Cvejin pasoš u unutrašnji džep uniforme i upućuje ga kod sudije za prekršaje u obližnje lepo uređeno seoce kraj puta.

Sudija za prekršaje: – Dober dan, gospod Cvejić, potrebujete prevajalca? Cvejić: – Ne, molim Vas, ne, ne treba prevodilac, ja razumem slovenački, samo mi kažite šta je kazna, da ne zakasnimo na predstavu.

Sudija: – Po členu tem in tem, zakona tega in tega, ste vozili z dvakratno hitrostjo in vam zato ne moremo naložiti globe, temveč vam bomo dodelili dobrodelno delo v trajanju od 48 ur na zasebni kmetiji v tej vasi, kjer vam je predpisan ukrep spoštovanja prometne signalizacije v Republiki Sloveniji. I Cveja i Jovan se zgledaju, sad im već treba prevod, a i vama verujem, pa ga ispisujem: – Po članu tom i tom, zakona tog i tog, a kako ste vozili brzinom duplo većom od propisane, ne može Vam se naplatiti kazna, već se upućujete na dobrotvorni rad u trajanju od 48 sati u privatno gazdinstvo u ovom selu, koji Vam se propisuje kao mera da poštujete saobraćajne znake u Republici Sloveniji.

– Mooooolim Vas, neeeee, o samo to neeeee – dostojanstveno zapomažu obojica. Jovan i Cveja uglas: – Ali premijera je za dva sata... Sudija je mirna i neumoljiva. Najzad shvata da je kao mala gledala Cvejića te joj je bio omiljeni lik, pa popušta i izriče kaznu u visini ovdašnje mesečne plate. Sad i ona progovara srpski: – Morali biste otič do pošte, za platit kaznu i donet mi papir da ste plačao. – Da, daaaaa – veselo odgovara naš junak, ostavlja Jovana da zabavlja sudiju, plaća kaznu, donosi potvrdu, smešta Jovana u auto i odlaze na put do policajca koji im „čuva” pasoš. Ovaj im ga sa ozbiljnošću predaje uz: – Sretno, lepo potujte!!! Vožnja je sad lagana, i stići će se na premijeru, nemo je u kolima. Tek da razbije monotoniju oglasi se Jovan: – A baš zgodan policajac! Cvejić ne reaguje, vozi i ima poverenja u njega.

Branko Cvejić mi je ovu priču ispričao bar deset puta na našim putovanjima u kojima smo osvajali glavne gradove naših nekadašnjih republika, jezdeći njegovim ili mojim autom po već novoizgrađenim ili tek zakrpljenim putevima nekadašnje nam zemlje, kojoj smo ostali da pripadamo i borili se da je još imamo. Zemlju nismo uspeli da sačuvamo, ali smo se zajednički borili da naši teatri ostanu ono što su u toj zemlji bili. Cveja je uspeo da zaustavi promenu imena teatra koji je vodio, te je JDP, verujem zauvek, ostalo Jugoslovensko i ni na jednoj destinaciji ga niko nikad popreko nije zbog toga pogledao. Naprotiv, njegova ideja jugoslovenstva u pozorištu ostala je ne kao nostalgija, već kao činjenica koju je njegov teatar uspeo da nametne na umetnički način svuda gde je nastupao. JDP je bio prvi u Zagrebu, Atelje u Sarajevu pa Mariboru, a onda smo odlučili da, kako već zajednički putujemo jednim autom, i mi, Atelje i JDP – dva ljuta konkurenta, zakopamo „ratne sekire”, možemo i moramo zajednički organizovati gostovanja i dane našeg pozorišnog Beograda na celom prostoru koji smo ljubomorno shvatali „našim” u smislu pripadanja.

GORDANA MARIĆ

Voli me, ne voli me... Bilo je divnih zajedničkih scena kroz seriju i cela ekipa je uživala snimajući ih. Ja sam bila Goca, stidljiva i povučena, za razliku od Baneta Bumbara, šarmantnog i nestalnog momka. Tako je sve i počelo. Banetu je Goca bila prva ljubav, i on njoj. Nemirnog duha, zabavan i jedinstven, Bane počinje da se otvoreno udvara i drugim devojkama, i to uspešno. Gledanost serije dostiže vrhunac, navija cela Jugoslavija! I tako, u stvarnom životu, kaže mi jedan komšija da treba što pre da ostavim Baneta jer je počeo da me zapostavlja. Ispričam ja Cveji kako mi se komšiluk žali na njegovo „neverstvo” i traži da ga ostavim, a on, karakteristično, u Cvejinom duhu, odgovara: „Pa, Goco, reci Goci da izdrži još samo deset epizoda!” I onda, jednog dana, na moju adresu stiže preporučeno pismo starijeg gospodina s Voždovca. On je takođe smatrao da Bane Bumbar ne zaslužuje moju ljubav, jer je nestalan, pa je odlučio da mi pokloni svoj stan, kako bih, kad se raziđemo, imala gde da živim. Moj tata je, naravno, vratio i pismo i stan. Kada sam Cveji ispričala šta se desilo, on je u svom duhovitom maniru odgovorio: „Pa što nisi prihvatila stan, pa da ga podelimo, ipak sam ja u toj priči dobrano učestvovao, zar ne?”

VESNA CVEJIĆ

Skulptura Mrđana Bajića Astronaut, koju sam videla septembra 2022. u Muzeju savremene umetnosti, udarila me je, bukvalno, u stomak. Prikazan je čovek kome leva polovina tela nedostaje, a on stoji na jednoj nozi. Vraćala sam joj se nekoliko puta, jer kao da je predstavljala amputiranost koju sam osećala tog leta, jeseni i sada. Kao da je amputirano pola mene. Dok pišem ovaj tekst, to osećanje me ne napušta i ovo pisanje doživljavam kao najteži zadatak u životu. Naših pedeset sedam godina počelo je u gradu Hvaru, jednog avgustovskog podneva davne 1965. godine. Vraćala sam se s plaže i čula s leđa rečenicu: „Želeo bih da se upoznam s Vama.” Nosila sam, tako da se vidi naslov, knjigu Talasi Virdžinije Vulf, koju sam čitala tog leta. Imala sam 17 godina, išla u neveselu Prvu beogradsku gimnaziju, pa još prirodno-matematički smer i pravila se važna. Bucmasti mladić, čiji mi se lik učinio poznatim, predstavio mi se učtivo. Bio je to sada odrasli dečak koga sam prvi put videla u Narodnom pozorištu kada me je otac vodio na Kneza Igora, rekavši da je to sin operskog pevača Žarka Cvejića. Mali, bucmasti dečak u kompletnom sivom odelcetu, kratkih nogavica, u beloj košulji sa crvenom leptir mašnom, bio je tako neobičan. Ostao mi je u sećanju taj dečačić. A sada, samo nekoliko večeri ranije, gledala sam ga u predstavi Dadova Izbiračica Koste Trifkovića na letnjem Festivalu omladinskih teatara, koji je tada bio popularan u Hvaru. Te iste večeri našli smo se na Mandraču, moje društvo ga je videlo, a ja sam, i bez njihove (pr)ocene, postala njegova devojka. Šetali smo po gradu, ja sam mu, kao, pričala o znamenitostima starog grada, a zapravo najviše slušala njegove priče o tek završenoj veseloj Petoj beogradskoj gimnaziji. Pričao je mnogo i smešno. Ponosno mi je rekao da je upravo primljen na odsek glume na Akademiji za pozorište, film, radio i TV. Bilo je tu i malo Milana Rakića i Jovana Dučića, a ja sam tako „pala” na Branka Cvejića.

Sledećih nekoliko dana provodili smo zajedno, uveče, do „policijskog časa” moje stroge majke. On nije otišao sa svojim najboljim drugom dalje, na planirano letovanje i drug me je zbog toga dugo mrko gledao. Kada je ipak otputovao, dobila sam prva dva ljubavna pisma na post restant, skrivajući tako od roditelja da imam dečka. Ko je mogao pomisliti da će to sve trajati skoro pa i celu večnost! Tog leta prvi put mi se jako išlo kući s mora, jer me je u Beogradu čekao moj dečko Branko. Počeli su školski dani za mene, fakultetski za njega. Ja sam već znala šta želim da učim dalje. Studije biologije na Prirodno-matematičkom fakultetu su za mene bile lake, tako da sam poslednje dve godine u slobodnim satima od nastave „šegrtovala” u Institutu za nuklearne nauke „Vinča”, a zatim u Laboratoriji za neurohemiju Biohemijskog instituta Medicinskog fakulteta. Tu sam provela sledećih 40 godina. Viđali smo se skoro svaki dan. Moj „policijski čas” se malo produžio, tako da sam mogla da upoznajem njegov veseli svet, tako drugačiji od mog. Da ga upoznam, zaljubim se u njega i učinim sve da mu pripadnem.