Није подвиг побећи него овде живети

Дошао сам у немачки град Нордхаузен у прољеће 1992. године са статусом ратног избеглице. Ту сам нашао и прво запослење као љекар у градској болници. Брзо сам се спријатељио са мојим медицинаром задуженим за припрему дијагностике.

Мој нови пријатељ са првим лијепим пролећним данима одвео ме у оближњу вртну колонију и показао са љубављу изграђену вртну кућицу коју је из милоште звао по руски - даћа.

Једног викенда заказано је окупљање и прављење роштиља.

Представљен сам друштву Делтових викендаша, неких седам-осам добрих другара. Атмосфера је била више него опуштена, а вријеме је пролазило у опуштеном разговору и укусном роштиљу. Након извесног времена долази један човјек, види се добро расположен, а и сви присутни га познају.

Мени је пало у очи како је придошлица приликом доласка мало театрално на сто бацио кључеве од аута са логом „мерцедеса”. Видим да су сви били  изненађени доласком тог човјека. Он је срдачан и гласан у поздравима са свима, тапше сваког по рамену и осмијесима показује да се радује да их све поновно види.

Међутим, сви присутни наједном су заћутали. Видјело се да нису одушевљени његовим доласком. Веселе и опуштене атмосфере наједном је нестало. Један му не пружи руку него га упита, ко га је позвао овде.

Док је сједао за сто, придошлица је одговорио да ли њега неко мора да позива да би се видио са старим добрим и драгим другарима, додајући да он због поновног виђања плаћа следећу туру пића.

Један човек из друштва му одмах одговара да он не пије пиво са сваким, поготово са таквима као што је он.

„Ако хоћеш нешто да наручиш, али само за себе, можеш то попити сам тамо, за оним столом и онда можеш ићи.”

Начин и тон како је ово све изговорено није одавао никакву дилему да је то стварно тако и придошлица са изразом лица из којег је наједном зрачила велика невјерица обраћа несигурним гласом својим, како видим већ бившим пријатељима, питајући их да ли сви тако мисле.

Нико му ништа не говори али видим по изразу на њиховим лицима некакав  неописиви презир. Придошлица са изразом на лицу помијешано са невјерицом, жалошћу, али и са још нешто преостале охолости пружа руку до средине стола узима своје кључеве, устаје и одлази без иједне изговорене ријечи.

Сада сам ја био на потезу са мојом радозналошћу. Рекоше ми да је дотични прије пар година наједном нестао. Томе нико није придавао пажњу све док нису после два-три дана видјели на вијестима западноњемачке телевизије да је он са неким непознатим човјеком прије једно седам година успјешно пребјегао у Западну Њемачку.

Тек тада настају проблеми за њих све, а посебно за његову жену и малог сина који су остали напуштени. Почињу саслушавања од стране тајне полиције свих њих. Прво појединачно и то по неколико пута. Дође полиција у неко доба ноћи и води те у истражни затвор и почињу саслушавања и притисак да признаш, да си знао за тај бијег и да су му чак помагао.

Затим су била колективна саслушања и то увијек у касно доба ноћи. Наравно, ништа нисмо могли признати али је малтретирање је настављено. У једном моменту нам је све прекипело и то када је његова жена дошла да нас моли и преклиње да јој помогнемо јер хоће да јој узму јединог сина, јер је она ето као саучесница у свему судјеловала и као народном непријатељу одузима јој се дијете и даје у дом за незбринуту дјецу.

Стварно у то вријеме би родитељима који су проглашени непријатељима државе и завршавали у затвору малу дјецу узимали и давали на усвајање паровима без дјеце. Старију дјецу као што је био њен син обично би давали у дјечији дом.

Како ми рекоше и њима је у једном моменту било доста свега па су преко познанства потражили једног високог партијског функционера и жалили се. Сами су колективно поновно ишли у тајну полицију да протестују. Повјеровали су им и они су се наставили и даље дружити у својим даћама. Како рекоше, зид је пао прије три године, а ево он се данас први пут овдје појавио.

Питам на који начин је дотични побјегао. Рекоше са неким са којим је служио војни рок побјегао је у чамцу преко Балтика за Данску када је био на годишњем одмору.

Чујем и коментар мога новог пријатеља Детлева:

„Није био подвиг побјећи него бити овдје и живјети. Прошле године сам провео једно вријеме код фамилије у Дортмунду и видио да не живе они баш пуно боље него ми овдје.

Да можеш слободно путовати то је стварно велика ствар, додуше, ако имаш новац. Само мени је нешто друго упало у очи. Да ли сте примијетили како је он арогантно наступио када је дошао. Од како су нас припојили Западној Њемачкој сви западњаци са нам овдје некако се арогантно понашају као да смо ми малоумни.

Само што ми нико од тих паметњаковића не може да објасни, како су од ових свих мојих пријатеља овдје двојица већ остала без посла. А и моја жена задња три мјесеца добија новац од бироа рада.

Срами се тога и зато данас није била овдје. То је једна невоља коју нам донесоше, а друга је што нам доведоше нацисте. Ево један од оних мојих другара је чак и гласао за њих, али добро то је тема за себе.”

Петар Маљеновић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика