Позоришни акробата из Пирота

Ретко се у нашем културном животу догађа да театар благовремено искаже захвалност онима који су велики део свог живота и властите енергије посветили позоришту. Најчешће речи и изрази признања стигну онда када заслужни похвале више не могу да чују. Но, и ово одоцњење много значи јер, подсетимо се, за театар се вели да је ефемерна уметност која једино постоји између подизања и спуштања позоришне завесе. Ово правило је недавно успешно прекинуто у Пироту чије је позориште имало мали број глумаца, но у којем упорно, деценијама, настају занимљиве, често уметнички веома релевантне а свакако театарски смеле представе.

Објављивањем и промоцијом књиге „Драгољуб Алексић позоришни акробата” Пирот се одужио некадашњем, директору тамошњег Народног позоришта, Драгољубу Алексићу, позориштнику за чијег се дугогодишњег директоровања овај театар стабилизовао, успоставио позоришне стандарде, забележио озбиљне резултате и начинио прве пробоје у домаћем театру, па је тако стекао и статус „пиротске академије” која регрутује младе глумачке таленте и, кроз рад са значајним редитељима, омогућава им уметнички развој. Ипак, можда је најважније што је Алексић успоставио чврсте темеље на којем су његови наследници могли да граде будућност овог театра.

Наслов књиге (издање Музеја Понишавља Пирот) с много ваљаних разлога преузет је из текста драматуршкиње и позоришне критичарке Драгане Бошковић, објављеног у монографији. Чини се да је управо овај наслов и кључ за разумевање личности Алексића  али и препознавање позиције директора позоришта – пиротског и сваког другог нашег. Ауторка алудира на другог Драгољуба Алексића, некада славног артисту, јунака филма „Невиност без заштите”, акробату који је због својих подвига, између осталог и зубима се држећи за сајлу авиона у лету, добио надимак Човек од челика. Водити театар, нарочито у мањим срединама, борити се за сваку представу, с мало новца постизати максимални квалитет, окупити и сачувати глумачки ансамбл који постиже успехе и, што је посебно важно, формирати публику, навићи суграђане да редовно долазе у театар, равно је подвизима Алексића – Човека од челика. Све је то успео Алексић – Позоришни акробата, а и писао је за театар и у њему режирао, и то у временима која, уобичајено, нису била наклоњена нашим позориштима, финансијски маргинализованим и друштвено занемариваним, а у средини која, истина, има богату грађанску традицију, но која је, као и држава, пролазила кроз разноврсна искушења.

С великим је Алексић био суочен кад су пиротски партијци забранили представу „Мрешћење шарана” коју је по тексту Александра Поповића у Пироту 1984. режирао Драган Јаковљевић. Централни део монографије је посвећен „Случају Шаран” који препознајемо и као парадигму периода из повести домаћег театра, али и пример борбености директора позоришта који, заједно с ансамблом, бранећи представу штити театарску уметност. Епитет „позоришни акробата” пиротски Алексић није заслужио само овом борбом. О осталим његовим биткама су на промоцији, изеђу осталих, сведочили и Драган Јаковљевић, редитељ, Зоран Карајић, глумац, Мирослав Мики Радоњић, театролог и директор Стеријиног позоришта, Борис Чакширан, костимограф, кореограф и редитељ, Павле Лазић, редитељ, Александар Милосављевић, позоришни критичар, Зоран Живковић, глумац…

Промоције у Галерији „Чедомир Крстић” била је и прилика да пиротско позориште некадашњем директору уручи Повељу за изузетан допринос развоју ове институције, а да Мирослав Мики Радоњић Алексићу дарује „Златну значку” Стеријиног позорја. Нема сумње да је Позоришни акробата заслужио и ова признања и ову монографију. А и нашем театарском животу ће бити значајно да, кроз причу о Алексићу, остане забележен важан део наше позоришне историје.

Театролог и позоришни критичар