Кратковида држава

Нова влада Србије није продужила трајање уредбе о забрани извоза житарица, чиме ју је заправо укинула, али та лоша лањска мера и даље прави ршум на домаћем тржишту. Још у време њеног доношења, због страха да ћемо остати без свог хлеба, јер су због суше у окружењу цене жита почеле вртоглаво да расту, стизала су упозорења да та мера неће зауставити поскупљење хлеба и да ће ићи наруку само великим житарима, а не и паорима.

Од њих је јула прошле године за само неколико дана преузето неколико стотина хиљада тона пшенице по 11 динара за килограм. Део је одмах нашао купце у суседству по знатно вишој цени, а с уредбом пшеница је код наше куће догурала и до 25 динара. Једног часа тона нашег хлебног жита била је најскупља на свету.

Трајање уредбе је два пута продужавано. Престала је да важи 15. јуна ове године, али је агонија ратара, па и житарских трговаца настављена. Иако им је био омогућен извоз брашна, у силосима је остало бар 400.000 тона пшенице и најмање 700.000 тона кукуруза. С пролећа цена тих житарица била је још доста повољна, али у оно време предизборних удварања гласачима о томе нико није водио рачуна. Још почетком маја могло се и лаичким оком проценити да ће пшеница понети боље него лане и да нема потребе за даљим важењем уредбе. Могло се, дакле, дати зелено светло за извоз. А није. Држава је била кратковида.

Жетва је донела задовољавајућих 2,15 милиона тона пшенице. Стручњаци процењују да је са прелазним залихама у Србији чист вишак бар 600.000 тона. Цена је осетно пала не само код нас, већ и у суседним, конкурентским земљама – Мађарској, Румунији, Бугарској, па и Украјини. Са 15 динара по килограму, она је још и скупља него код комшија. Они су већ на Црном мору, па и по трошковима транспорта не можемо да им парирамо.

С кукурузом је ситуација још тежа. Због забрањеног извоза, али и лоших конјунктурних процена самих трговца, на тржишту је око два милиона тона лањског „златног зрна”. Берба новог је у пуном јеку. Очекује се бар пет милиона тона. Где с њим, кад су многи силоси пуни старог? А тек суноврат цене – са 17 на свега седам динара. За стари, тврде трговци, нико не пита.

Лоша уредба, без обзира на „економско-патриотске” мотиве за њено доношење, истекла је, али су иза ње остале само штете. Без икакве одговорности. Показало се да држава, опет у пољопривреди, не чини оно што треба да би подстакла јевтинију производњу, али зато насиљем над тржишним правилима игре прави велике штете без икакве одговорности.

Сетва пшенице увелико траје, кажу најскупља до сада, али ратари, опет, не знају шта их чека. Држава, као мудра сова, ћути. Игра на карту ратарског проклетства, да неће оставити њиве у парлогу и да ће због поштовања плодореда ипак посејати довољно пшенице не питајући за цену.

Док уједињена Европа, којој богзна како стремимо, билансира и подстиче производњу свих аграрних производа, па и житарица, ми се шегачимо са тржиштем и изигравамо одумирање државе у аграру. Биће да је то један од највећих разлога што једемо све скупљу храну, а за извоз имамо робе само ако нам се Свевишњи осмехне.