Увенуле душе у далекој изолацији

Холивуд нас учи да је људско биће статично, оно је маска са фиксним и предвидивим понашањем, а ја мислим да је све у превирању и то је негде камен темељац свих мојих филмова, рекао је у разговору у за „Политику” славни турски аутор: редитељ, сценариста, сниматељ и глумац Нури Билге Џејлан, чији ће најновији филм „О сувом биљу” ускоро бити приказан на 29. фестивалу ауторског филма у Београду.

Српска публика добро познаје и веома цени и воли његово стваралаштво. Тај његов филмски етос, сличан оном у којима су истрајавали аутори попут Андреја Тарковског, Ангелопулоса или Беле Тара. Дакле – филм спорог ритма, без брзих монтажа и заплета, са ослањањем на контемплативност и метафизички приступ у тематском садржају, са визуелном естетиком дугих кадрова и широког плана са минималним покретима камере, због чега гледалац мора да успори и фокусира се на суптилне покрете и фине детаље који откривају много о ликовима и местима радње.

Џејланови филмови иду дубоко у истраживање великих питања о природи постојања и смисла живота, наводећи публику да више размишља о томе шта овај свет заправо јесте, а мање о томе куда сама прича иде. Све ово је негде заједнички именитељ његових филмова: „Коза”, „Касаба”, „Мајски облаци”, „Хладан”, „Климе”, „Три мајмуна”, „Било једном у Анадолији”, „Зимски сан”, „Дрво дивље крушке”, а тако је и у случају овог најновијег – „О сувом биљу”, уз који ће публика 29. ФАФ-а и мислити и уживати.

Да ли нам у овом филму нудите праву слику данашње Турске?

Увек осећам да постоји огроман јаз између стварног живота и стварности коју срећемо у филму, а мој филм се нада да ће бити путовање покушаја истраживања ових разлика.

Опет је место радње Анадолија, али је сада главни јунак наставник уметности?

Оно што ме је навело да формирам наратив кроз искуства Самета, наставника уметности усред његове обавезне службе у турском региону Источне Анатолије, углавном је била идеја да би таква тема могла да представља богату шароликост ситуација и догађаја, као и да обезбеди простор за дискусију о основним концептима који се код нас у континуитету суочавају као главне дихотомије, као што су добро против зла и индивидуализам против колективизма.

Сан Самета је да се врати у Истанбул одакле је и дошао, а ви кроз ту његову жељу показујете и разлике између центра и забачених делова земље?

Преко овог наставника ликовне културе, који има утисак да је при крају своје обавезне четворогодишње службе у забаченом округу и који се годинама тешио сновима о премештају у Истанбул, покушавао сам, не само да сагледам разлике између улога домаћина и госта, унутрашње ефекте осећања отуђености, удаљености од центра и егзистенције на рубовима, већ и да се осврнем и протумачим борбе становника региона и динамику географског, етничког или друштвеног ткива око њих. Иако је могућност да волимо једни друге увек присутна, предрасуде, подизање зидова, политичке трауме из прошлости и порив да се најближи натерају да плате за своје грешке, гурају увенуле душе све даље у изолацију. У географији где је малодушност на сваком лицу, умор у сваком ходу и горчина у сваком гласу који одзвања на хладноћи, отисци „судбине” постају истакнути.

Где је нестао Саметов првобитни ентузијазам и његова љубав према професији?

Кроз његов лик сам желео да пренесем и укажем на постепено опадање личних жеља државних службеника и наставника послатих у раној младости на исток, где често започињу своје задатке са идеалистичком виталношћу. Да укажем на несклад између харанга и стварности, како се идеали временом могу претворити у разочарања, терет заузимања тачке у времену, као и осећај ништавила који се не може отрести, упркос урођеном динамизму лутања.

Источна Анадолија има прелепе пејзаже, ви их с љубављу сликате, али нам и нудите да сасвим исправно протумачимо овај наслов вашег филма?

Знате како, док осећате патњу у земљи и природи, осећате потребу да кренете од нуле и поново процените концепте исправног, погрешног, неуспеха и невиности. У амбијенту забаченог региона занемареног историјским императивима, покушао сам да пренесем сув и благ укус послова који се развијају током обавезне службе. Непромењивост инсистирања на судбини наставничке професије да се једва сналази, као и однос између високих и чистих идеала и бруталне немилосрдности сурове стварности. Суво је биље око нас.

Занимљиво је да је и „О сувом биљу” попут „Зимског сна” прилично распричан филм, пуно је дијалога?

Да, филозофски дискурси ликова у филму су дуги, али као и увек указујем на прави смисао приче који се налази у оним тренуцима између речи. Иначе, дијалог за мене функционише само ако ликови причају глупости, било шта што није повезано са филмом. Покушавам да кажем значење филма без дијалога, уз помоћ ситуација, гестова. У оба ова филма које помињете, дијалози су имали своју јасну сврху и зато су ту.

Шта бисте поручили београдској публици која ће ускоро гледати и овај ваш филм?

Никада публици ништа не сугеришем унапред, гледаоци знају да „О сувом биљу” траје више од три сата, неки ће можда помислити да их чека досада, а ја само могу да кажем да су они који су ми у почетку били досадни постали најважнији филмови у животу. Највеће одлуке у нашим животима углавном долазе одмах након највећих досада. Досада има потенцијал да доведе људе у право ментално стање да би могли да осете најтеже истине. Као што је филозоф Валтер Бенјамин рекао: „Ако је сан врхунац физичког опуштања, досада је врхунац менталног опуштања. Досада је птица из снова која излеже јаје искуства.”