Потрага за смислом постојања

На 29. фестивалу ауторског филма, који почиње сутра увече у МТС дворани, у програму „Сирово” биће приказан и филм немачког редитеља (и директора фотографије) Тима Кригера (1985) „Универзална теорија”, премијерно иначе приказан на 80. венецијанском фестивалу у главном такмичарском програму.

Научнофантастични „ноар” трилер, радње смештене међу магично филмичне и упозоравајуће мистичне снежне врхове швајцарских Алпа, који су и данас велика инспирација многим филмским ствараоцима, нуди причу о научницима окупљеним на семинару којима се главни јунак Јоханес придружује са својом револуционарном теоријом квантне физике и тврдњом о постојању паралелног света. Поигравајући се и са атмосфером оностраног Тим Кригер успева да заинтригира гледаоце држећи их у константној напетости и надражујући их симфонијском музиком да дубље уроне у мистику трилера у којем је један од покретача и љубав...

Црно-бели филм „хичкоковске” атмосфере, о физичарима на Алпима шездесетих година прошлог века, откуд вам све то?

За то је заслужно једно путовање возом кроз снежне пределе, током којег ми је изненада пала на памет идеја да снимим црно-бели филм смештен у шездесете године, који би се бавио скупом физичара у швајцарским планинама. Такође, „стара”, готово класична форма филма и атмосфера коју помињете, његов пастиш квалитет и ова прилично идиосинкратична текстура, смештена је негде између онога што су радили Ерих Кестнер, Хичкок и Тарковски. Таква естетика наметнула се спонтано заједно са идејом за сам наслов филма. „Универзална теорија” је филм о физици, инспирацији, лажним сећањима, стварним сновима и духовима који вребају иза онога што зовемо „наша прича”.

Отварате и баратате са неким од занимљивих питања квантне физике, делује као да вам је физика блиска?

Блиска је онолико колико сам учио у школи и читао у популарној литератури. Мој сценариста Родерик Варих и ја у причању наше приче користили смо делове квантне физике као психолошке метафоре. Наравно, разговарали смо и са неким физичарима. Не постоји директна теоријска основа за механизме на које филм посебно алудира, на кретање између паралелних светова јер то је главно, и сигурно је да нисмо постали стручњаци за физику током нашег истраживања. Али како је рекао Хју Еверт: „Сваки могући исход експеримента производи сопствену грану стварности, сопствени универзум.”

Филмови о мултидимензионалном и паралелном постојању светова прилично су популарни, да ли то одражава дух времена?

Имам приватну теорију да је моја генерација колективно „трауматизована” једним јединим филмом – „Матриксом” из 1999. године. Шта учимо из тог филма? Да нема бежања од система у којем наше време и енергију полако обрађује раса супериорних сајбер-ентитета, а ако успемо да се пробудимо из ове ноћне море, оно што нас чека јесте браонкасти свет у коме смо прогањани и осуђени да губимо животе на мучним журкама. Као што је Марк Фишер рекао: „Данас је лакше замислити крај света него крај капитализма.” Наше уточиште остају биоскоп, телевизијске серије и посебно видео-игрице. Баш као што се чини да је наш опсег деловања у стварном свету све више ограничен, ми сматрамо да смо способни за скоро било шта у виртуелним световима и причама. Та врста менталног стреса онда налази адекватан израз у метафори мултиверзума какве виђамо у „Марвеловим” филмовима. А, у суштини, још увек имамо само овај један живот који треба да живимо најбоље што можемо.

Ваш филм је и потрага за смислом и потрага за љубављу?

То су основни покретачи. Главни јунак Јоханес који спрема докторат из физике, у потрази је за смислом постојања и доказа за своју теорију. Он је класични едификаторски путник, сурогат посматрач, геније и идиот у једној особи, празна страница, конфузна маса, како би рекли неки психолози. Уверен је да је сањао своју велику идеју физике. Све што недостаје је њена имплементација. Јоханес је младић чији се пут чини предодређеним, али ће пропасти усред ломова такозване стварности. Јер ту је и тајанствени лик Карин Хенинг, џез пијанисткиње и фам фатал, која је познавала Јоханеса у свету о коме можемо само да нагађамо, о коме добијамо само наговештаје и кратке детаље, а она о њему зна много више него што ће он икада сазнати о себи. За Јоханеса она остаје мистерија, чувар прагова и дух из другог света и његова велика љубав за којом непрестано трага. Све у једном.

Је ли ово и филм о опсесији, не само научној већ и љубавној?

Да, заправо јесте, јер Јоханес потрагу за мистериозном истином о универзуму, замењује пасионираном потрагом за женом која му измиче. То је типичан пример инфантилне мушке психологије и повремено у филму прихватам тај концепт и исмевам Јоханеса, а понекад га посматрам из перспективе Карин и тада филм добија другачији тон.

Чини се да је „Чаробни брег” Томаса Мана био и вама инспирација за оно што видимо у швајцарским Алпима у вашем филму?

Јесте, „Чаробни брег” је архетипски шаблон за ову причу. Дакле, у још једном филму видите богаташе, политичаре и интелектуалце за фином трпезом у швајцарским планинама нестварних пејзажа. Црно-бели филм је некако морао да буде снимљен баш ту, са немачким физичарима који иду на скијање. Тако сам сањао и то на начин на који нас је научила класична кинематографија.