Potraga za smislom postojanja

Na 29. festivalu autorskog filma, koji počinje sutra uveče u MTS dvorani, u programu „Sirovo” biće prikazan i film nemačkog reditelja (i direktora fotografije) Tima Krigera (1985) „Univerzalna teorija”, premijerno inače prikazan na 80. venecijanskom festivalu u glavnom takmičarskom programu.

Naučnofantastični „noar” triler, radnje smeštene među magično filmične i upozoravajuće mistične snežne vrhove švajcarskih Alpa, koji su i danas velika inspiracija mnogim filmskim stvaraocima, nudi priču o naučnicima okupljenim na seminaru kojima se glavni junak Johanes pridružuje sa svojom revolucionarnom teorijom kvantne fizike i tvrdnjom o postojanju paralelnog sveta. Poigravajući se i sa atmosferom onostranog Tim Kriger uspeva da zaintrigira gledaoce držeći ih u konstantnoj napetosti i nadražujući ih simfonijskom muzikom da dublje urone u mistiku trilera u kojem je jedan od pokretača i ljubav...

Crno-beli film „hičkokovske” atmosfere, o fizičarima na Alpima šezdesetih godina prošlog veka, otkud vam sve to?

Za to je zaslužno jedno putovanje vozom kroz snežne predele, tokom kojeg mi je iznenada pala na pamet ideja da snimim crno-beli film smešten u šezdesete godine, koji bi se bavio skupom fizičara u švajcarskim planinama. Takođe, „stara”, gotovo klasična forma filma i atmosfera koju pominjete, njegov pastiš kvalitet i ova prilično idiosinkratična tekstura, smeštena je negde između onoga što su radili Erih Kestner, Hičkok i Tarkovski. Takva estetika nametnula se spontano zajedno sa idejom za sam naslov filma. „Univerzalna teorija” je film o fizici, inspiraciji, lažnim sećanjima, stvarnim snovima i duhovima koji vrebaju iza onoga što zovemo „naša priča”.

Otvarate i baratate sa nekim od zanimljivih pitanja kvantne fizike, deluje kao da vam je fizika bliska?

Bliska je onoliko koliko sam učio u školi i čitao u popularnoj literaturi. Moj scenarista Roderik Varih i ja u pričanju naše priče koristili smo delove kvantne fizike kao psihološke metafore. Naravno, razgovarali smo i sa nekim fizičarima. Ne postoji direktna teorijska osnova za mehanizme na koje film posebno aludira, na kretanje između paralelnih svetova jer to je glavno, i sigurno je da nismo postali stručnjaci za fiziku tokom našeg istraživanja. Ali kako je rekao Hju Evert: „Svaki mogući ishod eksperimenta proizvodi sopstvenu granu stvarnosti, sopstveni univerzum.”

Filmovi o multidimenzionalnom i paralelnom postojanju svetova prilično su popularni, da li to odražava duh vremena?

Imam privatnu teoriju da je moja generacija kolektivno „traumatizovana” jednim jedinim filmom – „Matriksom” iz 1999. godine. Šta učimo iz tog filma? Da nema bežanja od sistema u kojem naše vreme i energiju polako obrađuje rasa superiornih sajber-entiteta, a ako uspemo da se probudimo iz ove noćne more, ono što nas čeka jeste braonkasti svet u kome smo proganjani i osuđeni da gubimo živote na mučnim žurkama. Kao što je Mark Fišer rekao: „Danas je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.” Naše utočište ostaju bioskop, televizijske serije i posebno video-igrice. Baš kao što se čini da je naš opseg delovanja u stvarnom svetu sve više ograničen, mi smatramo da smo sposobni za skoro bilo šta u virtuelnim svetovima i pričama. Ta vrsta mentalnog stresa onda nalazi adekvatan izraz u metafori multiverzuma kakve viđamo u „Marvelovim” filmovima. A, u suštini, još uvek imamo samo ovaj jedan život koji treba da živimo najbolje što možemo.

Vaš film je i potraga za smislom i potraga za ljubavlju?

To su osnovni pokretači. Glavni junak Johanes koji sprema doktorat iz fizike, u potrazi je za smislom postojanja i dokaza za svoju teoriju. On je klasični edifikatorski putnik, surogat posmatrač, genije i idiot u jednoj osobi, prazna stranica, konfuzna masa, kako bi rekli neki psiholozi. Uveren je da je sanjao svoju veliku ideju fizike. Sve što nedostaje je njena implementacija. Johanes je mladić čiji se put čini predodređenim, ali će propasti usred lomova takozvane stvarnosti. Jer tu je i tajanstveni lik Karin Hening, džez pijanistkinje i fam fatal, koja je poznavala Johanesa u svetu o kome možemo samo da nagađamo, o kome dobijamo samo nagoveštaje i kratke detalje, a ona o njemu zna mnogo više nego što će on ikada saznati o sebi. Za Johanesa ona ostaje misterija, čuvar pragova i duh iz drugog sveta i njegova velika ljubav za kojom neprestano traga. Sve u jednom.

Je li ovo i film o opsesiji, ne samo naučnoj već i ljubavnoj?

Da, zapravo jeste, jer Johanes potragu za misterioznom istinom o univerzumu, zamenjuje pasioniranom potragom za ženom koja mu izmiče. To je tipičan primer infantilne muške psihologije i povremeno u filmu prihvatam taj koncept i ismevam Johanesa, a ponekad ga posmatram iz perspektive Karin i tada film dobija drugačiji ton.

Čini se da je „Čarobni breg” Tomasa Mana bio i vama inspiracija za ono što vidimo u švajcarskim Alpima u vašem filmu?

Jeste, „Čarobni breg” je arhetipski šablon za ovu priču. Dakle, u još jednom filmu vidite bogataše, političare i intelektualce za finom trpezom u švajcarskim planinama nestvarnih pejzaža. Crno-beli film je nekako morao da bude snimljen baš tu, sa nemačkim fizičarima koji idu na skijanje. Tako sam sanjao i to na način na koji nas je naučila klasična kinematografija.