Редитељ мора да буде мањи од маковог зрна

Представа „Идиот” рађена по делу Ф. М. Достојевског у режији Иване Жигон проглашена је најбољом драмском представом у Белорусији, у конкуренцији остварења театарске белоруске продукције реализоване у више од 20 позоришта током протекле две године.

Глумица Ивана Жигон поставила је представу „Идиот” у Националном академском драмског театру „Максим Горки” у Минску, премијерно 9. фебруара 2023. године, симболично на дан када је 1881. године преминуо руски класик Фјодор Михајлович Достојевски. Зашто је баш одабрала да се белоруској публици престави са овим комадом, Ивана Жигон је овако објаснила уочи премијере:

– Био је то, да почнем најпре од најинтимнијег порива, завет мога оца Стеве Жигона. Желео је да се и после смрти играју његове представе. Знао је да је његова школа оно што је учио од једног Завадског, директног наследника Станиславског, нешто што се не сме заборавити. Да је то темељ без кога ће се урушити театар, чега постајемо све свеснији. Јер као што се урушавају све људске свеопште вредности, тако је и са уметношћу која има задатак да нам да излаз из те ситуације. Међутим, са „Идиотом” Достојевског десило се нешто више од римејка. Пошли смо од Стевине режије и драматизације, од сценографије генијалног Бориса Максимовића и костима такође непревазиђене Божане Јовановић.

Тандем Стева и Ивана Жигон тако доказује да уметничке спознаје живе животом који није ограничен земаљским трајањем. Ивана Жигон потврдила се као запажени редитељ у Белорусији.

– Уистину велика победа истинског театра: пророчких речи Достојевског, Стевиног поимања пространства театра „као храма у коме се учимо да живимо заједно”. Ово је победа свега онога што сам научила живећи у театру од кад сам се родила. У тренутку када се више него икада тражи човек и његово спасење понудила сам публици истину која је вернија од живота. Човек се тражи свећом! Пространство у којем људи опште у метафизичком пространству Достојевског траже од редитеља осећај за неку, рекла бих, метагеометрију, метафизику, метагеометрију... Достојевски од редитеља тражи да се на најсавременији начин дематеријализује све што припада баналности и да открије публици врели дах људске душе која представља највеће светско чудо. Људска суза је данас веће чудо од најлепших светских водопада, а у нашој белоруској представи има пуно суза, још више осмеха, зноја, покрета и телесних и душевних – каже за „Политику” Ивана Жигон и додаје:

– Поред свих награда ипак најзначајније признање јесте то да младост Белорусије обожава ову представу и да после три сата трајања такозвана тиктокерска генерација кличе својим глумцима и херојима Достојевског бурним овацијама, као да су на рок опери.

Заправо, схватила сам проблем такозваног модерног театра и рећи ћу сасвим нескромно, за тренутак сам успела да га пребродим. Редитељ не сме да тежи да буде већи од великог, а камоли највећег писца! Он мора бити мањи од маковог зрна и бити асистент сваком глумцу, костомографу светло-мајстору, монтажеру... Достојевски и јесте сањао свет у коме ћемо бити „слуге својих слугу”. Била сам покорни слуга свим актерима у представи, одабирала сваки материјал костима, одиграла сваку улогу и била само једна трун прашине у космосу небеских тела Достојевског.

Ивана Жигон годинама уназад гостује у Белорусији, као и Русији. Зашто стварност коју живимо тражи кнеза Мишкина, овако одговара:

– Не само човек данашњице већ и публика у позориштима све више чезне за светлошћу, за мотивацијом. Све те такозване, а заправо „изанђале” тенденције и биле би можда мало интересантније да се одигравају на контрасту неког радоснијег живота. Међутим на фону бесмисла и отуђења 21. века потрага за још више бесмисла постаје неиздрживо заморна, јалова и пуста. Човек често излази из позоришта суморнији него што је у њега дошао. А мој генијални отац Стева Жигон говорио је „Позориште покушава да запуши рупу кроз коју веје бесмисао”. Додала бих да је наша позоришна дупља црна попут космичког простора да би се светлост у њој преламала из сваког кутка наше душе. Како Његош каже „Ми смо искра у смртну прашину.” Док сам радила Достојевског, месецима у Минску, са изразито талентованим глумцима, схватила сам да је позоришни простор уистину попут космичког. Да људске душе наликују небеским телима и да имају своје силе гравитације, да се међусобно привлаче и одбијају, да међу њима владају закони не физике, већ метафизике.

Не закони биологије, већ, како каже, закони духовности, да постоји нека чудесна геометрија која тежи да углови којима човек прилази човеку буду комплементарни.

– Ми се на сцени трудимо да се сви прилагодимо једни другима, и када то учинимо, завлада хармонија. На сцени осећамо да постоји људско поље, његова енергија која превазилази телесно биће. Кад би се сви људи, свако са сваким трудили да се једни другима прилагодимо као што то ми чинимо у истинском позоришту, у свету би настао рај. Нарочито је то потцртано када је рад посвећен човеку какав је кнез Мишкин који пророчки проповеда да је саосећање највиши закон опстанка човечанства – закључује Ивана Жигон.