Осамдесете су за нас биле лабудова песма

Много се говорило и писало о деведесетим годинама 20. века, а осамдесете су остале у фрагментима, и због тога је загребачка редитељка и универзитетска професорка Сњежана Бановић написала књигу „Кроника сретних тренутака, Одломци из лудих осамдесетих” (код нас у издању „Геопоетике”), као личну повест и виђење тог доба. Она говори о тадашњем Загребу, кроз динамичне сусрете са креативним људима, о важним клубовима као месту размене мишљења, о сакупљању плоча, концертима, утицају занимљивих личности, међу којима су и Славенка Дракулић, Стипе Шувар, Шербеџија, као и некадашњој љубави Бранимиру Џонију Штулићу; о социјализму, листовима у успону, феминизму, театру...

Да ли је ова књига више од сећања и пре ваш начин да признате утицаје који су вас обликовали?

Драго ми је да се то види. Хтела сам да пишем о том времену на почетку, када још нисам знала који приступ ћу имати и како ћу кренути у ту личну повест, нисам знала да ли ћу и ја бити лик, или ћу бити негде изван, да ли ће се мењати перспектива главне јунакиње. Схватила сам да ми сећање није било довољно и кренула сам у велико истраживање. Ту има и фикције и аутофикције, та граница између прецизних података и мог доприноса у описивању искустава, готово да је невидљива. Неко сматра да је било другачије, али то је Рашомон, више људи о истој ствари има различита сећања. Зато сам на почетку цитирала Чезареа Павезеа: „Да се сећамо тренутака, а не дана.”

Слободан Шнајдер у некој врсти предговора упоређује југословенске осамдесете са берлинским двадесетим из доба Вајмарске републике. Мислите ли да је то било последње наше златно доба?

Нека врста лабудове песме, да. Та енергија је деловала као да ће остати вечно ту, да ћемо из тога ићи даље, а промене које су уследиле вратиле су нас који век уназад. Аутор поговора Дарко Лукић пише да је то било време свакодневних промена, које су се на крају претвориле у насилне промене. Има нешто у том Шнајдеровом поређењу, мислим да су то били последњи тренуци безбрижности у тој нашој земљи. Било је то време слободе за разне авангарде и постојао је свакодневни проблем како да се тај простор слободе још и прошири. Томе су били посвећени ноћни састанци креативаца из целе Југославије који би дошли у Загреб, у клубове „Блато”, на почетку, и у „Тифани”, на крају. Био је то доказ и врхунац идеје братства и јединства у друштвеном и културолошком смислу, сви смо стварно мислили исто, у Загребу и Београду, „Шарло акробата” и „Екатерина”, као и „Филм” и „Прљаво казалиште”, без обзира на то шта је са њима после било. Сви су били слични и различити, и своји.

Да ли све што се затим десило показује колико је и тако сјајна култура немоћна пред политиком, а то сте већ као млад новинар осетили у листу „Полет”?

То је била политичка угроженост. Нису знали шта их угрожава, да ли сами себе угрожавају, или је то био страх од младе генерације која је раскрстила с политком још од дана Титових пионира. Ми се нисмо мешали у политику. Слободан Шнајдер такође је одлично приметио да смо ми били генерација која је била усредсређена само на културу, за разлику од његове шездесетосмашке, која је покушала нешто да промени политички. Та продукција, не само новог таласа већ свих уметничких подручја и врста, доносила је новости сваки дан. Зато је омладинска штампа и имала такав утицај, све те нове фаце требало је интервјуисати и фотографисати на нов начин. Тако је рођен и нови језик, који је био и језик улице, али врло добро осмишљен и редигован. Ти важни редактори после су, током деведесетих година, оснивали опозиоционе новине, а најпре ту мислим на Дениса Куљиша. Дакле, како је тај стил у разноврсној продукцији нестао преко ноћи, већ крајем осамдесетих, то је питање на које нисам одговарала, него сам то некако представила кроз боје. Током осамдесетих постојала је велика глад за штампом било чега, појавити се у новинама или штампати књигу, то је стварно било нешто посебно. Славенка Дракулић, коју помињем током целе књиге због тога што ми је врло важна у животу, прву књигу објавила је тек 1986. године, а већ је била плодна ауторка у новинама. Дубравка Угрешић била је још популарнија по сценаријима које је радила за Рајка Грлића. И Београд је био занимљив на свој начин, највише га памтим по добрим бендовима, али и по добрим књижарама, у којима су се могли наћи најновији преводи стране литературе.

Имате ли утисак да је Југославија тада по свему била на светском нивоу у култури?

Да, равноправно. Новог таласа, на пример, није било у Италији или Француској, ми смо у неким стварима били и испред других, а у равни са, рецимо, Великом Британијом. У погледу концептуалне уметности – са Немачком или Француском. Ми у Загребу имали смо низ концептуалних уметника, Тома Готовца, Сању Ивековић, Горана Трбуљака, људе који су већ седамдесетих постављали нека нова правила. Том Готовац се 1980. године скида го и има тај свој перформанс „Волим те Загребе”, долазе да га хапсе, али он има публику која аплаудира као луда. Или Сања Ивековић са тим својим перформансом о последњем доласку Тита у Загреб. Тада је грађена велика савремена галерија Бобур у Паризу...

Међутим, и феминизам за који се опредељујете, још од француског утицаја Симон де Бовоар, био је прилично авангардан за то време?

Систем је сматрао, шта сад те жене хоће, дали смо им право гласа 1945. године, запошљавају се. Али феминисткиње су рекле да то није довољно, да жене немају утицај у новинама, у књижевности. Кад сам уписала режију била сам међу малобројним женама. Наши утицајни професори на Академији сматрали су да то није посао за жене. И у новинарству су се десиле промене када су жене почеле да пишу колумне, у „Старту”, „Дуги”, чак и у „Практичној жени”, која се издигла изнад типичних женских тема. Жена је од објекта у тим новинама постала субјект и то је највећа ствар. Али су и даље главни уредници били мушкарци, као и у „Полету”.

Поред Славенке Дракулић, цените и Стипу Шувара?

Да, он је био образован и духовит човек, са приступачним карактером, који је у својој политици прозиван као ригидан. Увидео је да се ствари мењају политички и то је читао као национализам и као унитаризам, то је пописао у „Белој књизи”, чиме су ствари још погоршане. Шувар није хтео ништа појединачно да контролише, а на неке појаве само се згражавао као човек друге генерације. Али у поређењу са данашњим политичарима... Јерговић је то приметио да су у овој мојој књизи два најважнија лица, поред мог окружења, Славенка Дракулић и Стипе Шувар. Ја бих још додала и Шербеџију и Бреговића. Сви су се ускомешали због Штулића, али он је заиста споредан лик, био ми је важан током три године од описаних десет, а Стипе ми је и после био драги познаник, човек који је до краја веровао у социјализам. Славенка Дракулић ми је до данас остала пријатељица. Те особе су имале немерљив утицај на мене у односу на Штулића, кажем то поводом јавне преписке која је превулгарна за мој укус и говори о томе како се током 1983. године могло говорити о женама и са женама, као за шанком, и прилазити им као објекту и пратиљама. Данас то више не може. То помињем у поглављу о феминизму када је још Симон де Бовоар говорила: „Ово је за затвор.”