Бекство из касапнице

Од нашег дописника из Вашингтона

У седамдесет петој години, најнаграђиванији амерички писац написао је своју 28. књигу и њоме успео да изненади америчку читалачку публику. Јер Филип Рот, мајстор да од прозе направи „зрелу незрелост“, и тематски се неочекивано вратио у реалност незрелог студентског доба. Само годину дана после „портрета уметника у старости“ последњег „Одлазећег духа“ Натана Цукермана, Рот се „Срџбом“ („Indignation“) пребацио у рану младост која по природи ствари више одговара његовом стилу – мукотрпном трагању за неозбиљностима и ироничним животним обртима.

Маркус Меснер, јединац кошерског месара из Њу Џерсија, одлази у колеџ, у Охајо, у нади да ће побећи од крваве, масне касапнице, заштитничког става свога оца и одласка у Корејски рат. Али судбина најновијег јунака из непресушне прозе седамдесетпетогодишњег писца показује како најбаналнији, случајан чак и комични избор доводи до несразмерних и неочекиваних резултата. Студентски живот у данашњој Америци је потпуно измењен, али у време Ротовог студирања (као и Меснер, и Рот је студирао од 1951. до 1954) правила понашања била су строга, ограничавајућа и рестриктивна.

„Тек сам касније схватио оно што у студентским данима уопште нисам примећивао: колико смо били упрегнути, каналисани. Тада, давне 1951, нисам ни примећивао тај стални надзор, већ сам прихватао ствари онакве какве су“, рекао је неуморни писац у интервјуу за национални јавни радио, поводом изласка нове књиге. Сам Рот је, као и Маркус, из Њуварка, а његов најбољи пријатељ био је једини син месара из истог места. Вечита замка из Ротове прозе, поставља се опет пред радозналог читаоца и интригирану америчку критику: шта је од свега овог до сада написаног (за идућу годину већ се најављује још један роман или новела Филипа Рота) подударно са биографским подацима америчког писца, а шта фикција. Таман се учини да је ствар решена, да је Маркус Меснер, друго име за Филипа Рота у младости (као што је толико пута бивао поистовећиван са Натаном Цукерманом из претходног серијала), а онда се у том уметничком огледалу нешто на неки чудноват начин искриви, тако да постаје нагло јасно да су фикција и конкретни живот сасвим одвојене и различите ствари.

Откако је 1995. изашло „Позориште Сабат“ („Sabbath Theater“), Филип Рот је у низу потоњих књига, не штедећи себе ни друге, немилосрдно писао о физичком или духовном крају живота – најбоље међу тим књигама уз „Позориште Сабат“, „Америчка пасторала“, „Људска мрља“, „Сваки човек“, „Животиња на издисају“, успевале су да протресу читаоца, јер је био у блиском сусрету са самим крајем свог живота, или се суочио са болом због изгубљене драге особе. Писани у касној фази живота, како то безосећајно говори његова крштеница, Ротови радови дестилишу његову свадљиву халапљиву љубав према човечности, женама, Њу Џерсију, послу и породици. Они су, оцењује критичар „Њујорк тајмса“, живљи и динамичнији од већине „лиричних приповести“ писаца који се тек промаљају на америчкој литерарној сцени. Таква је и најновија прича „Срџба“.

„Срџба“ се дешава у време Корејског рата, и делимично је то осуда лудила и сваке оружане борбе, али још је више прича о младим људима који разбијају своје главе о непробојни зид успостављених ауторитета. Као што наслов књиге наговештава, Ротов изненадни повратак у рану младост обликован је одређеним потоњим спознајама: да свака човечија слабашност изазива ступање на сцену обрушавајућег заштитничког ауторитета.

И док се америчка јавност још једном упецала на удицу Ротове интриге и под лупом проналази трагове стварности у Ротовој фикцији, Николас Вуд у критици у „Њујоркеру“ назива овог писца „великим крадљивцем у постмодерној америчкој литератури“. Он је, објашњава Вуд, у стању да свој колач поједе а да за собом на столу не остави никакав доказ о мрвама. Рот у ствари себе и не сматра постмодернистом. Њега дубоко занимају измишљене приче, представљање самога себе, стварности које градимо како бисмо могли да живимо. Али он не пристаје да зарад „надреалистичких варалица и андрмоља магичног реализма“ жртвује чињенице о времену и месту у коме живимо. Фикција за Рота није имитација, она је за њега супарница стварности и живота. И зато његове приче успевају да се тако брилијантно носе са парадоксом: оне су истовремено уметничка играрија, и озбиљна стварност. А Маркус је следећи тај парадокс и уметничка фикција и стварни портрет писца у младости Филипа Рота.

Упркос полемикама изазваним једном несмотреном изјавом из Стокхолма, како ниједан амерички писац није заслужио Нобелову награду, јер је „Америка сувише изолована од литерарног дијалога данашњице“, Рот, по оцени овдашње критике, овај дијалог води већ пола века на мајсторски начин, какав се ретко може пронаћи у свету књиге. Није се уопште уморио. Већ педесет година Рот пише сваког дана, пуно радно време. „Сматрам да сам пристојно обавио задатак ако у једном дану испишем једну страницу. Али дешава се да после много мука дочекам вече са празним листом папира. Не бих вам препоручио да у таквим тренуцима седнете са мном за вечеру“, рекао је пре неки дан у живом дијалогу на националном радију аутор који је иначе двапут добио америчку националну књижевну награду и једном „Пулицера”.