Од Дирера до Ворхола – графика кроз векове

Специјално за „Политику”
Лугано – У Музеју MASI (Museo d’arte Swizera Italiana), смештеном на обали језера у модерној згради Културног центра Лугано (LAC), која омогућује величанственој природи да „уђе” у унутрашњи простор, одржава се до 7. јануара наредне године изложба „Од Албрехта Дирера до Ендија Ворхола”, по избору кустоскиње Линде Шедлер. Ово је ретка прилика да се око 300 ремек-дела из богате графичке збирке Политехничког универзитета из Цириха ЕТH (Eidgenössische Technische Hochschule), због крхкости радова на папиру и њихове велике вредности, излажу ван свог седишта, свеједно да ли је реч о Швајцарској или Европи. У поменутој образовној институцији у Цириху могуће их је видети само на лични захтев. Ипак, сада је шира јавност са великим интересовањем дочекала гостовање ове универзитетске колекције у Лугану, која је 2017. прославила век и по постојања, а броји 160.000 висококвалитетних уметничких дела на папиру од 15. века до данас са потписом бројних аутора од Албрехта Дирера до Луизe Буржоа, од Рембранта ван Рајна до Пабла Пикаса, од Франсиска Гоје до Ендија Ворхола и радова швајцарских уметника од 19. до 21. века.

Међу изложеним остварењима највише је графика, потом цртежа, илустрација, фотографија. Нека од њих су неодвојиви део светске ликовне културе као што је чувени Диреров „Носорог”, који је још у време уметниковог живота постао познат јавности, а био је својевремено илустрација у образовању и симбол и инспирација многим потоњим уметницима, као и нашим савременицима. Дело „Носорог” или „Rhinoceros” уметник је урадио у дрворезу, показавши се као мајстор „детаља”, а овај отисак који је изложен датира из 1515. из прве едиције. Други Дирерово дрворез је из 1498. и изложен је под насловом „The Men’s Bath”.

Технике, мотиви, стилови и концепције графичке уметности кроз векове нижу се овде хронолошким путем, од Дирера који је представљен са још неколико радова мањег формата, поред већ поменута два, до Рембранта ван Рајна са графикама из 1630. међу којима је и аутопортрет са супругом. Изложен је Каналетов рад из 1735. а следе дела Рудолфа Келера из 1860, графике Франсиска Гоје из 1816. и 1863, литографија Пјера Бонара (1896), литографије у колору Тулуза де Лотрека (1895), цртеж Алберта Ђакометија (1927), графике Паула Клеа из 1903/4. све до илустрација Марије Сибиле Меријен, швајцарске научнице која је проучавала биљке и инсекте и илустровала их у детаљима. Велику пажњу увек изазива Пикасо са изузетним литографијама „Women with Flowered Bodice” (1958) и „Faun Unveiling a Women” (1936) између осталих, али и Едвард Мунк са литографијама – Аутопортретом (1895), а друга је у колору „Anxiety” (1896). Ту су и дела живих уметника као што су Џон Армледер, Оливије Мосет , Кандида Хофер , Сузан Хефуна, Ширана Шабази или Кристијан Баумгартнер.

Овим кустоским концептом се спонтано намећу поређења „старих” мајстора са савременим ствараоцима, али и теме попут процеса настанка уметничког дела, односа копије и оригинала, поређење мотива и иконографије, али и остварене сарадње између аутора, што доводи до промишљања о историји графике све до актуелних техника – од дубореза преко гравуре до бакрописа и сито штампе.

Приказом ове збирке јасно је да у време када фотографија још није била измишљена, од 16. века такозвана преводилачка гравура, која је репродуковала слике и уметничке радове, јесте била основно средство да ремек-дела постану позната јавности. Она су, кроз штампање, такође реинтерпретирана, о чему сведочи изложена карикатура у виду графике Никола Болдринија, инспирисане античком скулптуром „Лаокон и његови синови”, као пример како је венецијанска штампа из 16. века могла да прилагоди древни мотив, трансформишући га у нову слику: древне фигуре су на њој замењене мајмунима. Ова изложба приказује преношење технике гравирања током времена, али и различите методе рада. Код великог мајстора попут Рембранта овај аспект је очигледан у две верзије гравуре „Ecce Homo” које показују како је уметник непрестано ретуширао и усавршавао своја дела. То је било могуће и захваљујући техници суве игле. Историјска техника суве игле ће се често преузимати и поново разматрати временом.

Преношење иконографских тема током векова понавља се до данас, као у представама кориде из 1816. године Франциска Гоје, која се поново појављује у витким фигурама Пабла Пикаса у акватинти. Представа тела је тема проткана кроз изложбу, посебно у графикама Едварда Мунка и у импресивним филигрански цртежима Егона Шилеа. Док дрворези из серије „Intimites” (1891) Феликса Едуара Валотона воде у најинтимније кругове односа мушкарца и жене. Ово дело је пример еволуције уметничких графика у којој је крајем 19. века уведено ограничено издање. У случају Валотонове серије су, на пример, после завршетка процеса штампања све дрвене матрице које је уметник користио биле исечене на мале делове и штампане на додатном листу, како би купац био сигуран да нема даљих издања.

Неколико изложених примера сведочи о еволуцији штампарства и као ауторске графике у другој половини 20. века, попут серије диптиха састављених од слике и текста коју је 1999. године креирала уметница Луиза Буржоа. Приказ „Кембелове супе” Ендија Ворхола такође је инспирисана свакодневним животом. Симбол поп културе и поп-арта, црвено-бела конзерва најпознатије супе у историји уметности овековечена је и изложена као сериграфија из циклуса који је Ворхол направио 1968. године. Својим детаљима и концепцијом ова изложба ће сигурно привући бројну публику.