„Књижевне новине” никада нису мировале

Важна годишњица – седамдесет пет година „Књижевних новина” – обележавана је током читаве ове године. Њихов главни и одговорни уредник Братислав Милановић подсећа на историјат овог гласила: први број је објављен 17. фебруара 1948. године, уредили су га Јован Поповић и Милан Дединац, радећи заједно до 1952. године, када је настао прекид у излажењу и било планирано да буду обједињене са неким другим листом, због ширег приступа култури.

– Међутим, прикривени разлог за прекид био је политичке природе, због тога што су се „Књижевне новине” отимале званичној, крутој, политици естетике социјалистичког реализма. Они који су их финансирали сматрали су да новине морају да одговарају друштвеним задацима, а да су писци инжењери душа. Један од најпровокативнијих разлога била је и појава „Јеретичке приче” Бранка Ћопића, који ју је објавио поводом првих појава такозване социјалистичке, црвене, буржоазије, односно, функционера на високим положајима који су друштвену имовину користили у приватне сврхе. Они су са својим породицама летовали у друштвеним одмаралиштима на Јадранском мору. „Новине” су том причом изазвале велику узбуну. Душко Костић, који је тада био главни уредник „Новина” завршио је број и пошао у Црну Гору. На аутобуској станици сачекао га је друг из „службе” и обавестио га да се одмах врати у Београд, где ће имати хитан састанак. Дочекала га је вест да је чак и Броз прочитао „Књижевне новине” и да је био веома незадовољан тиме што је Бранко Ћопић написао, мада је једном јавном приликом изјавио да писца неће хапсити, али да неће дозволити ни то да се такве ствари пишу о нашем напредном социјалистичком друштву. Бранко је, наравно, пао у немилост – подсећа Милановић, додајући да данас ова прича изгледа безазлено и да су били смешни разлози за такву узбуну у политичким круговима. Ђопићева „Јеретичка прича” објављена је и ове године, у претпоследњем броју „Књижевних новина”, као и фељтон о поменутим догађајима.

После паузе у излажењу, овај књижевни лист покренут је поново 1953, на само неколико месеци, да би се наредне 1954. године појавио у пуном сјају, удружен са актуелним филмским часописом.

Још један од важних тренутака за „Новине” био је по речима нашег саговорника, и повратак Милоша Црњанског у Београд, а његов први сусрет са културном јавношћу десио се управо у редакцији „Књижевних новина”.

– Танасије Младеновић и Црњански договорили су се да га не представе одмах окупљеним писцима, али га је препознао Александар Петров који је рекао: „Људи, па ово је Милош Црњански!” Црњански је узвратио: „Јесте, ја сам Милош Црњански, а ко сте ви, господине?” После упознавања, Црњански је одговорио да је читао књиге Саше Петрова, тада младог књижевног критичара на гласу, који је писао и о њему. Још један догађај  изазвао је забрану„Новина”, 1969. године, када је Зоран Глушчевић био главни и одговорни уредник. Наиме, „Новине” су објавиле коментар Прашког пролећа, текст о збивањима у Чехословачкој 1968. године. Тада су Чеси наишли на топао дочек у Југославији, где су многи од њих летовали на Јадранском мору, док су Чехословачком крстарили тенкови. Јан Палах, који је постао омладински херој Прашког пролећа, спаливши се јавно на прашком тргу, уживао је популарност и међу нашом омладином. Написане су бројне песме о његовој жртви, а број „Новина” са текстом Зорана Глушчевића био је забрањен – истакао је Милановић.

Он је, такође, напоменуо и то да је оно што је вукло друштво ка демократским променама било прво објављено у „Књижевним новинама” и представљено на трибинама у Француској 7, у Удружењу књижевника Србије које је примало све слободоумне југословенске интелектуалце седамдесетих и осамдесетих година 20. века.

Нови неспоразум са властима избио је 1982. године, како наглашава Милановић, када су „Новине” поново забрањене због „Источнице” Љубомира Симовића. Тада је био објављен сепарат са Симовићевом поезијом, а тај подлистак „Новина”, са цртежима Србина у националној ношњи, илустровао је Марио Маскарели.

– „Новине” су биле оптужене за великосрпски национализам, иако је у Симовићевој поезији било тешко пронаћи ишта томе слично. Иначе је у то време у читавој Југославији започето оно што ће је на крају и докрајчити. Тога пута „Новине” нису излазиле све до 1984. године, када је први наредни број уредио Миодраг Перишић, који је све до 1992. био главни и одговорни уредник. То је највеличанственије време „Књижевних новина”, тираж је био огроман, а уређиване су тако да су задовољавале укусе широке културне јавности. Један број објављен је у 15 хиљада примерака. „Политика експрес” штампала их је бесплатно, што је била велика подршка тако великом тиражу. Петар Цветковић наставио је уређивање са сличном оријентацијом. „Књижевне новине” никада нису мировале и никада нису биле „на линији” званичне партије. То их је држало у вечитој финансијској неизвесности. Данас се „Новинама” додељује најмања свота, од 300.000 динара на годишњем нивоу, уз обавезу штампања шест бројева у току године – објашњава Братислав Милановић.

По његовој оцени, уз додељени новац из државног буџета могу да буду објављена свега три броја, и то уз дуг штампарији. Међутим, велику помоћ „Новинама” пружају спонзори, приватници, и људи из културне јавности.

– Новца за хонораре сарадницима нема, ипак, сви се одазивају на позиве. Трудимо се да се што више приближимо младима и да објављујемо оно што их највише интересује – запазио је наш саговорник, најављујући и промене од Нове године, уз намеру да „Књижевне новине” од тада излазе једном месечно. Тако би, како каже, овај лист повратио и своју пуну актуелност у нашој култури, што би захтевало и трансформисање редакције.