Немоћно бубњање у ноћи

Настао према мотивима истоименог романа Гинтера Граса, текст представе „Лимени добош”, у адаптацији македонског редитеља Васила Христова, фрагментарне је структуре. Кроз двадесет и једну сцену, у епско-драмском облику се исписује приповест о Оскару, дечаку који је одбио да расте уочи разгоропађеног лудила Другог светског рата (драматург Весна Радовановић). Имајући у виду стилско-значењску вишезначност Грасовог дела, његове у исто време лепршаве и дрске, комичне и суморне игре речи, изазовне у инфантилности и опојне у алегоричној магичности, речи које су отплесале посмртни марш над ужасима нацистичких злочина, сценски текст није успео да га одговарајуће искаже, да буде слично потресно и провокативно полазиште представе.

Догађаји се муњевито смењују, као и ликови, углавном без прилике да се развије дубина њихових карактера и мисли, а упркос изванредном труду младих глумаца. Пратимо след догађаја који откривају Оскарово одрастање, личне и друштвене трагедије, од смрти родитеља до суочавања са хорорима фашизма. Они се исписују као у некаквој сликовници, на површини, без јачих мисаоних или емотивних спознаја, и без јасније идеје водиље, осим наслућујућег општег указа на бесмисао рата и суноврат људскости. На почетку се радња поставља као позориште у позоришту, али се касније то не оправдава, не развија се, па идеја остаје недоречена и суштински нејасна; метафорички речено, то брехтовско зрно није проклијало, што се може рећи и за представу у целини.

Први део одређује спектакуларан, лакрдијски и забављачки тон игре, где су глумци изванредно вешти у разиграним, лепршавим и инфантилним приказима Оскарових првих корака, који лагано уводе у рат. Ипак, тај комични шоу се касније значењски и суштински не оправдава, не испоставља се као промишљени увод у драматичне преокрете страхота нацизма. Другим речима, гротескна комедија би имала оправдање да је уследио истински трагичан ток и катарзичан расплет, што се у представи није догодило; каснији призори суровости немају потребну дубину ни тежину, немају ни емотивну ни интелектуалну снагу која би оправдала спектакл и комедију првог дела, не доводе ни до какве спознаје. Сагледавајући представу у целини, та глумачки неспорно спретно одиграна лакрдија скоро да остаје само лакрдија, комедија ради комедије, што је посебно проблематично, имајући у виду критичке тезе романа.

Режија Васила Христова се креће у оквирима наглашене стилизације, и у великој мери је ослоњена на снагу игре глумаца. Озвучени микрофонима, они наступају на преовлађујуће пустој позорници, са пар столица и музичких инструмената. Сценографија је углавном илустративна, па не доприноси пуноћи значења; са плафона се спуштају декоративне слике и предмети, између осталог стилизовани крст у сцени мајчине смрти, и ковчег по Мацератовој смрти (сценографија Костантин Трпеноски). Костим је промишљенији, на пример у случају Оскара, одевеног у неприкладно велике панталоне, гротескно ухваћене трегерима, што је изазовно сликовит одраз његове ексцентричности, неприпадности (костим Марија Марковић Милојев). У сценској радњи само повремено процветају занимљива решења, на пример немог Оскаровог крика, фино стилизованог, или на крају, који је визуелно и музички упечатљив због поетичне симболике, када се актери суптилно љуљушкају изнад тла, под отрежњујуће јаким светлом (композитор Никола Коџабашија).

Млади глумци су, без икакве сумње, највреднији део представе, жестоки су и енергични, и заиста дирљиви у труду да дају значај овом оживљавању „Лименог добоша”. Миодраг Драгичевић са пуном посвећеношћу игра Оскара који својом недораслошћу изражава бунт против наказности света; несташно је раздраган у добовању, тврдоглав и аутистичан у чврстини отпора према средини, и разорен болом због доживљених трагедија, нарочито интензивно у сцени суочавања са смрћу мајке. Остали глумци, Јована Беловић, Марко Јанкетић, Јоаким Тасић, Ива Манојловић, Лазар Ђукић, Тамара Шустић и Теодор Винчић играју по много ликова у Оскаровом ближем и даљем окружењу, са подједнаком жестином и посвећеношћу, на пољу преовлађујуће гротеске. Истинска је штета што је њихова вешта и предана игра остала на нивоу форме без стварног, пуног значења, форме која је требало да изрази идеје страшне инфантилности зла, апсурда фашизма и безумља мржње, али нажалост није.