„Маторци” уз непролазне звезде Атељеа 212

Управо смо имали премијеру представе „Вања, Соња, Маша и остали” америчког писца Кристофера Дјуранга у режији Ксеније Крнајски. До краја сезоне чека нас још шест премијера. Редитељ Небојша Брадић већ увелико ради на комаду „Мама” савремене британске списатељице Морган Лојд. Почеле су и пробе представе „Страх у опери”, реч је о драми коју је написала Јелена Мијовић по мотивима приповедака Дина Буцатија, а режира је Иван Вуковић. У јануару 2024. године очекује нас почетак рада на представи „Симптоми”, у питању је драматизација истоименог романа који је дело наше списатељице Милице Сниве. Представу режира Ива Милошевић, која је и драматизовала овај роман, открива за „Политику” Новица Антић, директор Атељеа 212.

Затим, наглашава наш саговорник, следи рад на представи „Нестајање” Томислава Зајеца, савременог хрватског драмског писца, добитника Држићеве награде за најбољи драмски текст. Представу режира Сања Митровић, редитељка која живи и ради у Бриселу. Премијера у Атељеу 212 поклопиће се са праизведбом овог комада у загребачком ХНК-у. После ове представе на реду је још једна драматизација савременог домаћег романа „Нико није заборављен и ничега се не сећамо” Мирјане Дрљевић, у режији Бојане Лазић. И на крају сезоне драма коју је написала наша глумица Горица Поповић, „Маторци” сетна и нежна комедија о могућности и жељи за животом људи у „трећем добу”, у режији Ђурђе Тешић, у којој ће публика моћи да види велике и непролазне звезде Атељеа 212.

– Поред ових премијера, одлучили смо да ове сезоне обновимо фестивал„Муцијеви дани”. У јануару се навршава 20 година од смрти Љубомира Муција Драшкића, великог редитеља и легендарног управника Атељеа 212. Зато смо одлучили да у његову част започнемо други део позоришне сезоне фестивалом који носи његово име, са намером да наредних година ову ревијалну манифестацију проширујемо и обогаћујемо. После Берлина, Ужица, Загреба, ове сезоне нам предстоје учешћа на фестивалима у региону, као и гостовања у Бечу и Торонту. Готово сваког месеца играмо наше представе и на сценама широм Србије, јер сам убеђен да је то један од важних задатака Атељеа 212, иако то често није лако и једноставно извести, имајући у виду велики број представа које играмо на две матичне сцене и забрињавајући, хронични недостатак запослених који морају бити ангажовани приликом извођења представа – каже Новица Антић и објашњава по ком критеријуму Атеље 212 бира комаде којима ће појачати репертоар:

– У Атељеу 212 покушавамо већ више сезона да се бавимо оним темама и текстовима који су модерни. Знам да ће се многи намрштити када прочитају ову реч, али не мислим на значење појма „модерно” као „популарно” или „у тренду”, или, оно што је извикано. Тај појам тумачим као „ововремено” или оно што се дешава у овом тренутку, савремено, то што сада јесте. А шта се дешава у овом тренутку, сви добро знамо и осећамо. Читав људски род као да је у вакуму, у времену без великих филозофских идеја, друштвених покрета, великих и умних људи... Природне катастофе, болести и страшни ратови који се воде оружјем које смо до пре неку годину гледали само, како каже, у научно фантастичним филмовима, натерали су нас да се, попут некаквог човека који се у шуми затекао усред летње непогоде, шћућуримо испод првог заклона и чекамо да то протутњи, да прође. А то никако да прође. То траје и траје, олуја се претвара у потоп, наши приручни заклони нам више не помажу...

Какво год да је ово време, примећује наш саговорник, милијарде људи живи у њему, а многи и пишу о том времену. Новица Антић сматра да позориште мора да га на уметнички начин одрази:

– Зато трагамо за савременим текстовима и проналазимо их широм света, од Јапана до Америке, од Израела, до Русије. Наравно, проналазимо их и овде, у Србији и земљама које нас окружују. И то нас поново увезује у какав-такав контекст: видимо да наше дилеме, наше муке као и радости нису само наше, да их деле и људи хиљадама километара далеко од нас. То, чини ми се, препознаје и публика. Оно што мене и моје колеге у Атељеу 212 води, ту пре свега мислим на драматурге Јелену Мијовић и Димитрија Коканова, ми смо тај мали тим који бира текстове, то је апсолутна отвореност, лишена било каквих предрасуда и предубеђења, не робовање клишеима било које врсте. У овом свету у коме живимо, изгледа да важи девиза: „Све је занимљиво али ништа заправо није важно”. Трудимо се да проникнемо у оно што је важно. Наравно, са промењивим успехом, то је ризик посла којим се бавимо.

Цена се увек и за све плаћа. За све у животу. Па тако и за ово дуго трајање Атељеа 212. Цена је врло лична, каже Антић, плаћа се здрављем, животом, сузама, непроспаваним ноћима. Али питање је шта се за ту цену добије, а он сматра да се добије ипак више него што се плати:

– О томе више и боље могу да вам кажу глумци и запослени који су читав свој век провели у овом позоришту. Ја сам, као и већина управника, свуда, само пролазна појава и срећан сам што ми је судбина доделила и ову улогу епизодисте у нечему што тако дуго и успешно траје. Радује ме сећање на радост публике и глумаца после неких премијера. Радују ме врло конкретни послови који су урађени у самој кући, набављена опрема, поправљени или обновљени делови зграде. Пребацујем себи јер сам немоћан да повећам плате људима који у позоришту раде од јутра до поноћи.

Новица Антић дуго траје у свету културе и уметности. О томе како би изгледало позориште по његово мери, овако размишља:

– Да сте ми ово питање поставили пре 35 или пре 25 година, врло прецизно бих вам одговорио. Када сте млади, убеђени сте да је ваш укус једини прави и да је све остало неважно. Тада бих вам вероватно одговорио да сва позоришта треба да раде онако како је радио Боб Вилсон, Лав Додин, Некрошијус, Стрелер, Пина Бауш... Сада не знам одговор. Једино могу да кажем да ми прија сваки позоришни чин који у људима изазове неку истинску, макар и краткотрајну емоцију. Оно позориште које може да утеши и да охрабри.