Легендарни песник Осијан

Подстицај за писање ових редова добио сам читањем чланка „На Змајев 190. рођендан” аутора С. Ковачевић, недавно објављеног у „Политици”. Кустоскиња Спомен-збирке „Јован Јовановић Змај” у Сремској Каменици Марија Раткелић Лазић казала је да је један од првих Змајевих псеудонима био Осијан, што по њеном мишљењу означава оног на кога је сунце сијало, односно који је сунцем обасјан. Међутим, није била у праву јер је у Змајево време Осијан представљао веома чувену поетску личност чија је слава трајала током читавог 19. века, а касније се постепено гасила.

Мит о Осијану створио је шкотски песник романтичар Џемс Макферсон (1736–1796), који је око 1760. објавио епове „Фингал” и „Темора” за које је казао да су преводи с гелског језика песника Осијана. Гели су бројчано мали народ који и данас живи у делу Шкотске, острва Хебрида и у северној Ирској, али их не треба мешати с бројнијим народом – Галима. „Откриће” дотле непознатог, великог песника Осијана (који би требало да је живео у 3. веку нове ере), дочекано је с одушевљењем у европској културној јавности. Прихваћен је скоро као северњачка противтежа старогрчким песничким великанима, пре свих Хомеру.

Један од песника одушевљених Макферсоновим „преводом” био је и Јохан Волфганг Гете. У његовом младалачком славном роману „Јади младог Вертера” (1774) трагични љубавник Вертер једном приликом чита вољеној Шарлоти Осијанове песме, које су их обоје разнежиле и очарале. Гетеов роман преточио је у оперу француски композитор Жил Масне, а најпознатији део опере је арија Вертера у којој он Шарлоти пева Осијанове љубавне стихове. То је једна од најлепших тенорских арија у оперској литератури, за коју раздрагана публика понекад захтева да буде поновљена.

Међутим, после Макферсонове смрти постепено су се јављале сумње у изворност његових епова. Већ крајем тридесетих година прошлог века у нашој првој енциклопедији „Свезнање” о Осијану пише само кратка реченица „Шкотски бард из 3. века”. У послератној „Просветином” издању „Мала енциклопедија” из шездесетих и седамдесетих година прошлог века јасно се изражава сазнање о нетачности тврдње да су епови изворни. Сада се зна да су то преводи с бројним умецима и слободним редакцијама из Макферсоновог пера. Ипак, иза легенде о Осијану остало је много лепих, занимљивих и трајних одјека у песништву и музици.

Драган Станковић,
Београд