Дуга историја расизма и подела

6. ГФФ
Ел Гуна, Египат – Суданском сценаристи и редитељу Мухамеду Кордофанију пошло је за руком нешто што ником од његових земљака није – да његово дебитантско остварење „Збогом, Јулија” уђе у званичну селекцију овогодишњег Канског фестивала као први филм из Судана који се овде икада појавио.

Од награде у канском програму „Известан поглед” па све до египатске премијере на 6. ГФФ у Ел Гуни, Кордофани је пропутовао са „Збогом, Јулија” по угледним међународним филмским фестивалима, дочекан и увек испраћен громким аплаузима и похвалним речима критичара и публике који су његово дело добро разумели као емотивну причу о расизму, религијској нетрпељивости и многим поделама између Суданаца који живе у две сукобима растављене земље. У Кордофанијевој причи „Збогом, Јулија” контрасти у Судану су очигледни на многим нивоима. Јунакиња Мона (Ејман Јусиф) јесте арапска муслиманска певачица из северносуданске више средње класе, док је други главни лик Јулија (Сиран Риак, бивши модел), хришћанка, пореклом из сиромашне заједнице у Јужном Судану чији су корени у централној Африци. Сложен однос између две жене наглашава многе поделе у суданском друштву, а  позадину приче чине тензије између народа Северног и Јужног Судана, почевши од 2005. до референдума о независности Јужног Судана 2011. године. Суочени с текућим суданским ратом, тема филма још јаче одјекује код гледаоца. Кордофанијеве идеје о поделама су само наглашене оним што он назива „грађанским ратом, који ће се, ако се настави, претворити у велики етнички сукоб”.

Занимљиво је да је Мухамед Кордофани самоуки филмски стваралац. По образовању и по професији којом се бави и од које живи као азилант у Бахреину је авио-инжењер, али му филмска режија није непознаница јер се бавио снимањем музичких видеа и кратких филмова. За „Политику” је рекао и да би волео „да се растући кинематографски покрет у Судану претвори у потпуно развијену индустрију у којој ће људи имати стабилне послове и допринети расту ове уметничке форме. Имамо толико прича да испричамо...”.

Како је настајала ова прича и када сте је започели?

Писање сценарија је био сложен процес, који је кулминирао четворогодишњим радом на десет верзија. Док сам писао трудио сам се да разумем све подигнуте зидове који раздвајају људе у мојој домовини и да покушам да бацим светло и на онај нехумани део њиховог карактера. То је дуга историја расизма и подела, почевши од британског колонијализма, преко многих политичких угњетавања која су уследила. Тик пред снимање почели су и протести, па смо морали да обуставимо производњу филма из безбедоносних разлога.

Ви сте у једном тренутку морали и да побегнете из Судана?

Цела екипа је отишла 13. априла из Картума у Бејрут да радимо на филму, планирајући да се вратимо након неколико дана, а онда је 15. април све променио. Почео је рат, тако да је цела  екипа побегла из Судана за неколико дана, поневши са собом опрему. Од тада се крећем између градова: Бахреин, Дубаи, Каиро, Малме, Кан, Џеда и у овој фази нема стабилности нити душевног мира за мене. Желим да се вратим кући у Картум што је пре могуће. Размишљам чак и о могућности повратка пре прекида непријатељстава.

„Збогом, Јулија” је и филм о потреби личне трансформације?

Да, то је филм о трансформацији некога ко схвати да је несвесно био расиста и жели да превазиђе расизам. Трансформација некога ко се придржавао друштвених норми и традиције и ко сада, мало ослобођеног и отвореног ума, почиње да доводи у питање традицију институционалног расизма који смо наследили, али и других ствари попут угњетавања које жене трпе у нашем друштву.

Да ли су зато главни јунаци ваше приче жене и женска перспектива догађаја у Судану?

Заиста не знам тачно када сам и зашто сам одлучио да тако буде. Али, најутицајнији људи у мом животу су биле жене, почевши од моје маме. И пошто је прича заснована на трансформацији, знао сам да желим да будем на страни потлачених, па сам мислио да је боље да је испричам причу из перспективе жена. Обе жене у овој причи трпе угњетавање. Мона трпи друштвено угњетавање, а Јулија систематски расизам. И једна и друга покушавају да превазиђу своје друштвене норме и традиције. Заправо видим себе у оба лика.

Оба лика покушавају да промене ствари, али у другим случајевима подржавају мушкарце који намећу њихово угњетавање, пс су и нека врста саучесника?

Не знам да ли су саучесници у смислу да су свесне да је оно што раде погрешно. Оне само прихватају све што долази од њихових предака. А када то не доводите у питање, постајете оно што јесте. Када Јулија пита Мону зашто се не исели из куће и оде од супруга који јој брани да буде оно што јесте, Мона каже да не може јер су они то наследили. Она каже да је супруг подсећа на њеног оца и да цела кућа има мирис њеног оца. Оно што заиста покушавам да доведем у питање јесте да ли морамо да задржимо све што потиче од наших предака или можемо да изаберемо шта ћемо наследити и шта ћемо пустити да оде. Расизам је део нашег наслеђа. Долази из историје ропства у Судану.

Је ли овај ваш филм и порука љубави према јужњацима?

Јесте, овај филм је и порука љубави. Откако смо објавили постер филма који приказује Мону како се одмара у Јулијином крилу, добијао сам поруке и мејлове од људи са севера који говоре о томе како им недостају пријатељи са југа, како су имали посебан однос с њима и како заиста желе да се ствари врате на старо.

У вашем филму видимо и сасвим другачије слике од оних које гледамо у вестима?

Када укључите вести из Судана, све што видите су запаљени аутомобили и дим који долази из зграда и то заправо утиче на вас као гледаоца, али ако бисте изблиза погледали у једну од тих кућа видели бисте да тамо има нормалних људи који само покушавају да живе своје животе, људе који пате на исти начин као и ви, који имају исте проблеме са породицом и суседством и заправо само покушавају да буду бољи. Тада би спољни свет можда могао да нас боље разуме или боље саосећа са оним што се дешава.