Живот, снови...

Ово је прича о Георгу Вукашиновићу или чика Ђури. Он живи свој мирни пензионерски живот, свакодневно дочекујући унуке, којима и у својој 78-ој години редовно викендом кад се сви код њега окупе, са задовољством спрема њихова омиљена јела. У тренуцима самоће, размишља и о годинама из давне младости, не скривајући радост и наду ни над оним које долазе....

Георг Вукашиновић је стигао у Америку почетком шедесетих. Рођен је 1930. у селу Грмуша код Бихаћа, гдје га са једанаест година затиче Други свјетски рат. Након што су му комшије убили родитеље и већи дио родбине, немајући избора, да би преживио приступа партизанском покрету. Звали су га Ђурица.

Прошавши кроз све страхоте рата које су на његова дјечачка леђа оставиле неизбрисивог трага, успијева да преживи и дочека слободу. Основно и средње образовање стекао је Качареву и Панчеву, гдје су га као примјереног члана Омладинског актива, изабрали за секретара СКОЈ-а. Ту је, у „заносу омладинских активности“, на једној од приредби разних културних секција, Ђурица Вукашиновић упознаје и своју прву велику љубав....Лолицу.

Али како људска срећа обично само на часак бљесне, осјетивши да га тек откривена љубав напушта, достојанствено доноси одлуку да срећу треба тражити негдје даље... Дошле су ту некако у исто време и неправде и на послу, разочарање у систем вриједности који идеологијом комунизма није задовољавао његова очекивања... Ђурица доноси коначну одлуку да емигрира из земље.

Прво је отишао у Аустрију, па затим у Чиле. Послије једногодишњег боравка у Чилеу, стигао је у Еквадор. С Маријом, еквадоријанком, својом вољеном женом, добио је двије кћерке, Синтију и Весну.

Радећи мукотрпно као машиниста на броду за транспорт банана из Еквадора до Тампе на Флориди, успео је да заради довољно да покрене самостални бизнис. Отворио је властити ресторан и живео спокојно у новој средини у кругу вољене фамилије и нових пријатеља.

Када је економска криза крајем педесетих и почетком шездесетих погодила и Еквадор, схватио је да даљег опстанка ту нема, спаковао кофере и са фамилијом дошао у Америку, код родбине у Пенсилванији.

Стално се настанио у држави Конектикат 1962. године. И ту је убрзо основао успјешан бизнис у производњи дјелова за прецизну механику и постао предсједник корпорације удружених произвођача, на чијем челу је остао све до пензионисања.

Ту су му се родили Ник и Меријен. Дјецу је школовао на престижним америчким универзитетима, куповао некретнине, постао богат. Почео је да се дружи са успјешним људима, играо редовно голф на теренима New England-a, „амерички сан се остварио“...али не задуго...

Најпре је остао без своје вољене Марије, а затим је и због преране смрти зета адвоката, преузео бригу и о унуцима. Живот је поново показао своју суровост.(/slika2)Кад сам дошао у Америку имао сам задовољство да упознам Георга или чика Ђуру. Жеља да говори српским језиком, којим се готово потпуно престао служити је од недавно све израженија. Пошто долазим из града из којег је чика Ђура давно отишао "у свијет" и за којег га вежу прве и најдраже успомене, имам их прилику често слушати у његовим исповјестима, у којима је поред осталог и сјећање на „њу“, Лолицу, незаобилазно.

Игром судбине и његова љубав из младости је недавно остала сама. Нова пробуђена нада у очекивању скорог сусрета све више испуњава старачку усамљеност. Буди се успавана животна радост а нови сан испуњава дане Георга – Ђуре Вукашиновића, једног од емиграната „старе“ генерације на које сам желео да вас подсетим ....