Капије речи

У овим тешким и тмурним временима, и политички и метеоролошки, постоји једна недеља у години кад смркнута лица наших суграђана добију сасвим сасвим другачији изглед, па чак и заборављени осмех. Сви одједном почињу да се друже и разговарају, као да им се живот преко ноћи променио, а сви путеви воде на једно место, као што су некад Грци хрлили на Олимпијске игре. Баш као у античкој Грчкој престају чак и међу Србима мале и велике зађевице, а свађе заборављене бар тих неколико октобарских дана. Па, где то Срби (раније цела СФРЈ) хрле а да се не свађају и каква је то сила која од њих чини другачије људе? Та сила која једина не убија људе, већ их зближава, зове се писана реч, а место где је она суверени господар – Међународни сајам књига у Београду.

Као у каквој савременој бајци сви који прођу кроз имагинарну и стварну капију речи и нађу се у њеном средишту, где се одржавају наше дионизијско-аполонијске игре, где се без страха препушта свом најдубљем Ја да се његово несвесно слободно испољи, а потом да свако изађе довољно мудар и спреман да започне нови циклус стварања и живљења, о било којој области да је реч, циклус који му помаже да бар неко време заборави тмурна и тешка времена. Енергија сакупљена на Сајму књига, прелиставање жељених издања, свакодневно слушање писаца на промоцијама, који као некад оратори у грчким драмама помажу посетиоцима Сајма да дају одушка оној нагомиланој, убитачној енергији која се у њима скупљала целе године.

А тек податак да Сајам за недељу дана, у не тако давним годинама, посети и неколико стотина хиљада посетилаца (дакле, више него што Звездин стадион може да скупи навијача), задивљавао је све странце, чак и кад су престали да излажу код нас, прво због наше беспарице, а онда због санкција међународне заједнице. Последњих година полако се враћају, али на нашу несрећу ни приближно онолико колико их је било осамдесетих година. Јер, оно што изложе библиотеке појединих културних центара у Београду није ни један одсто што чини издавачку продукцију светских издавачких сила.

Без обзира на то ниједан од светски значајних сајмова, пре свих највећи и најстарији франкфуртски, није никад, без обзира на богатство продукције, могао да се похвали оном готово митском реком посетилаца, која је сваке године „протицала” Сајмом књига у Београду. Све је то лепо, рећи ће неко, јер око Сајма, чији се датум примиче (од 20. до 26. октобра), више је ћутње и трвења (како је лепо гласио наслов у нашим новинама) но истинског договора. Иако поједини издавачи као вечити оптимисти, ваљда зато што се целе године друже с најплеменитијом робом на свету (с књигом), тврде да је све спремно, онеспокојавајуће делује податак да још ништа одређеније не знамо о овој великој културној манифестацији – ни колико ће бити излагача, шта ће странци изложити…

У Франкфурту се све то зна месецима унапред, пошто темељни немачки дух ништа не препушта случају, и зато што боље од свих других из сопствене историје зна да дух који се не испољава у култури зачас склизне у ратне покличе. Не призивамо никакве ратове (на овим просторима превише их је било), само подсећамо да дух сваког народа има своје неухватљиве путеве. Чак је и код Хегела, оваплоћен као светски дух, постао господар за кога други као робови ваде кестење из ватре!

Дакле, треба што пре разрешити мале размирице које постоје између Скупштине града и Савета Сајма или одбора, сасвим је свеједно, и добро се припремити за долазеће дане, за отворене капије кроз које пролазе речи а не војске. Ако нисмо способни да разрешимо зађевице које постоје у најмирољубивијој области, како ћемо тек европске изазове који нас чекају у голој стварности. Уосталом, у Европу смо увек улазили преко културе. И кад је неписмени књаз Милош, чешкајући се иза уха, бројао златнике Вуку Стефановићу Караџићу, знао је добро да то не чини узалуд, да га у Европу неће увести његова крда свиња већ наша култура и да ће Турци отићи из Србије онда кад то Европа буде хтела. И није погрешио: Вук је с нашим народним песмама под мишком и с једном дрвеном ногом стигао чак до неприкосновеног Гетеа у Вајмару, који их је одмах дао на превођење. Не зато што је волео српски народ, већ што је на том примеру креације српског народног духа добио нови доказ за своју тезу о светској књижевности, у којој равноправно партиципирају сви народи.

Култура и наука су нас увеле у Европу (после Вука откривени су зачеци ренесансе у Сопоћанима, пре ренесансе у Италији). У тек одлазећем двадесетом веку српски писци и сликари, научници такође, изнова су потврдили да смо народ изузетне креације, а не јад и беда којој се нуде штап и шаргарепа. Зато, памет у главу и Сајам књига у пуном сјају!