Kapije reči

U ovim teškim i tmurnim vremenima, i politički i meteorološki, postoji jedna nedelja u godini kad smrknuta lica naših sugrađana dobiju sasvim sasvim drugačiji izgled, pa čak i zaboravljeni osmeh. Svi odjednom počinju da se druže i razgovaraju, kao da im se život preko noći promenio, a svi putevi vode na jedno mesto, kao što su nekad Grci hrlili na Olimpijske igre. Baš kao u antičkoj Grčkoj prestaju čak i među Srbima male i velike zađevice, a svađe zaboravljene bar tih nekoliko oktobarskih dana. Pa, gde to Srbi (ranije cela SFRJ) hrle a da se ne svađaju i kakva je to sila koja od njih čini drugačije ljude? Ta sila koja jedina ne ubija ljude, već ih zbližava, zove se pisana reč, a mesto gde je ona suvereni gospodar – Međunarodni sajam knjiga u Beogradu.

Kao u kakvoj savremenoj bajci svi koji prođu kroz imaginarnu i stvarnu kapiju reči i nađu se u njenom središtu, gde se održavaju naše dionizijsko-apolonijske igre, gde se bez straha prepušta svom najdubljem Ja da se njegovo nesvesno slobodno ispolji, a potom da svako izađe dovoljno mudar i spreman da započne novi ciklus stvaranja i življenja, o bilo kojoj oblasti da je reč, ciklus koji mu pomaže da bar neko vreme zaboravi tmurna i teška vremena. Energija sakupljena na Sajmu knjiga, prelistavanje željenih izdanja, svakodnevno slušanje pisaca na promocijama, koji kao nekad oratori u grčkim dramama pomažu posetiocima Sajma da daju oduška onoj nagomilanoj, ubitačnoj energiji koja se u njima skupljala cele godine.

A tek podatak da Sajam za nedelju dana, u ne tako davnim godinama, poseti i nekoliko stotina hiljada posetilaca (dakle, više nego što Zvezdin stadion može da skupi navijača), zadivljavao je sve strance, čak i kad su prestali da izlažu kod nas, prvo zbog naše besparice, a onda zbog sankcija međunarodne zajednice. Poslednjih godina polako se vraćaju, ali na našu nesreću ni približno onoliko koliko ih je bilo osamdesetih godina. Jer, ono što izlože biblioteke pojedinih kulturnih centara u Beogradu nije ni jedan odsto što čini izdavačku produkciju svetskih izdavačkih sila.

Bez obzira na to nijedan od svetski značajnih sajmova, pre svih najveći i najstariji frankfurtski, nije nikad, bez obzira na bogatstvo produkcije, mogao da se pohvali onom gotovo mitskom rekom posetilaca, koja je svake godine „proticala” Sajmom knjiga u Beogradu. Sve je to lepo, reći će neko, jer oko Sajma, čiji se datum primiče (od 20. do 26. oktobra), više je ćutnje i trvenja (kako je lepo glasio naslov u našim novinama) no istinskog dogovora. Iako pojedini izdavači kao večiti optimisti, valjda zato što se cele godine druže s najplemenitijom robom na svetu (s knjigom), tvrde da je sve spremno, onespokojavajuće deluje podatak da još ništa određenije ne znamo o ovoj velikoj kulturnoj manifestaciji – ni koliko će biti izlagača, šta će stranci izložiti…

U Frankfurtu se sve to zna mesecima unapred, pošto temeljni nemački duh ništa ne prepušta slučaju, i zato što bolje od svih drugih iz sopstvene istorije zna da duh koji se ne ispoljava u kulturi začas sklizne u ratne pokliče. Ne prizivamo nikakve ratove (na ovim prostorima previše ih je bilo), samo podsećamo da duh svakog naroda ima svoje neuhvatljive puteve. Čak je i kod Hegela, ovaploćen kao svetski duh, postao gospodar za koga drugi kao robovi vade kestenje iz vatre!

Dakle, treba što pre razrešiti male razmirice koje postoje između Skupštine grada i Saveta Sajma ili odbora, sasvim je svejedno, i dobro se pripremiti za dolazeće dane, za otvorene kapije kroz koje prolaze reči a ne vojske. Ako nismo sposobni da razrešimo zađevice koje postoje u najmiroljubivijoj oblasti, kako ćemo tek evropske izazove koji nas čekaju u goloj stvarnosti. Uostalom, u Evropu smo uvek ulazili preko kulture. I kad je nepismeni knjaz Miloš, češkajući se iza uha, brojao zlatnike Vuku Stefanoviću Karadžiću, znao je dobro da to ne čini uzalud, da ga u Evropu neće uvesti njegova krda svinja već naša kultura i da će Turci otići iz Srbije onda kad to Evropa bude htela. I nije pogrešio: Vuk je s našim narodnim pesmama pod miškom i s jednom drvenom nogom stigao čak do neprikosnovenog Getea u Vajmaru, koji ih je odmah dao na prevođenje. Ne zato što je voleo srpski narod, već što je na tom primeru kreacije srpskog narodnog duha dobio novi dokaz za svoju tezu o svetskoj književnosti, u kojoj ravnopravno participiraju svi narodi.

Kultura i nauka su nas uvele u Evropu (posle Vuka otkriveni su začeci renesanse u Sopoćanima, pre renesanse u Italiji). U tek odlazećem dvadesetom veku srpski pisci i slikari, naučnici takođe, iznova su potvrdili da smo narod izuzetne kreacije, a ne jad i beda kojoj se nude štap i šargarepa. Zato, pamet u glavu i Sajam knjiga u punom sjaju!