Тако је говорио Веља

Друго име Веље Павловића (1953–2022) било је „Добри дух Београда”, он је рођен, живео и преминуо у Београду, мада се у ствари најбоље осећао у месту Ратковац, у лајковачкој општини, где се налази његова дедовина и кућа у коју је волео да одлази.

У Ратковцу ће ускоро бити отворен Легат Веље Павловића, у простору издвојеног одељења Основне школе „Миле Дубљевић”. Катарина Павловић, Вељина супруга, која је приредила и књигу његових колумни „Треба времена да постанеш млад”, (у издању ЛОМ-а), каже за наш лист да поводом отварања овог легата захвалност дугује општини Лајковац, као и директорки ОШ „Миле Дубљевић” Биљани Жујовић.

– Легат ће се састојати од Вељине приватне библиотеке, његових личних ствари, радне собе са његовим наградама, дечје библиотеке и дечјег кутка, слика, фотографија... – каже Катарина Павловић.

Веља је веровао да је новинарство међу оним малобројним професијама које имају мисију и стога је у својим радијским и телевизијским емисијама неуморно подстицао културу, веровао је у новинарску част и морал, и ти ставови уткани су и у његове колумне, од којих је сачињена збирка текстова „Треба времена да постанеш млад”, насловљена по Пикасовој идеји. Писао их је махом током 2017. године. Музици је посветио неке од својих најлепших текстова (многи мисле да је требало више да пише), а свакодневицу је проживљавао асоцијативно, неки догађај подстакао би га да се сети Тесле, Питагоре, Тимотија Бајфорда, Платона, Борхеса, Дилана, Ролингстонса, плеј листе најлепших летњих песама, и есеј би кретао у више праваца.

Веља је имао дар за детаљ, као стари златар, за сјај који блесне у мраку, драгоценост у мору комерцијале. На пример, дивио се странцима, академцима, као што су Марио Лигуори и Арно Гујон, али и самоукима, који говоре српски као матерњи језик, па је тако открио и једну Пољакињу – Наталију Новицку, која је за Варшавски универзитет спремала докторат о рокенролу у Србији деведесетих година 20. века. Веља приповеда о томе да је због љубави према Андрићевом роману „На Дрини ћуприја” Наталија са својим вереником отпутовала до Вишеграда да на чувеној ћуприји прочита најлепше делове књиге. А онда закључује да је у основи великих одлука и послова увек и велика емоција.

После завршетка „Рашких духовних свечаности”, те 2017. године, навео је мишљење Драгана Великића изречено на књижевној вечери поводом његовог романа „Адреса”, да је улагање у културу увек исплативо, зато што је култура прави српски бренд и начин да пажња буде скренута у нашем правцу. Изложба Оље Ивањицки у Историјском музеју Србије подсетила га је на то да њена заоставштина заслужује сопствени музеј, као што је и Оља била својеврсни симбол Београда. Својевремено му је са страшћу причала о Капији Истока, или Београдској капији, њеном пројекту за београдски трокраки мост, на Ушћу, које је гледала из свог стана на Косанчићевом венцу.

Једна од најлепших балада свих времена „Nature Boy”, која је у време писања есеја навршила 70 година, а први ју је извео Нет Кинг Кол, а затим многи велики музичари, подстакла је Вељу да се сети њеног заборављеног аутора иднја абија. Наиме, он је захтевао да му се име пише почетним малим словима јер је сматрао да једино речи Бог, Вечност и Љубав заслужују велика. Рођен је 1908. године у Бруклину као Џорџ Аберле, а једна од необичности у вези са њим јесте да је по свом начину живота био прави хипик, још пре Другог светског рата. После Нетовог концерта желео је да легенди лично преда ноте поменуте баладе, али је стигао само до менаџера. Нет Кинг Кол је судбински ипак дошао до песме и „схватио да у рукама има прави дијамант”, и „ствар” убрзо постаје култна. Како Веља приповеда, Кол је морао да буде нашминкан као белац да би песму могао да изводи на телевизији, док се њен аутор, иако једва пронађен, смејао слави: „Знам да изгледам као да сам луд, али нисам. А још ми је смешније што многи други људи изгледају као да нису луди, а јесу!” У вези са кључним стиховима композиције „Nature Boy”: „Највећа ствар коју можеш постићу у животу јесте да волиш и да будеш вољен” и многих њихових тумачења, Веља је изабрао оно које каже да је то песма о Малом принцу.

Једно од најлепших Вељиних сећања односи се на детињство и поклоне откривене у једно новогодишње јутро, у топлој родитељској кући на Топчидерском брду, и то јутро било је у њему оживљено током разговора са Миком Антићем, његовим дечачким идолом. А један Божић проведен у планини овако је описао: „Снег и непроходни сметови, зима када дрво пуца од хладноће, а небо је ведро, ноћу обасјано звездама посебне златне боје, коју никада не видимо у граду, већ само изнад брда и шума”.