„Муцијеви дани” поново у Атељеу 212

Атеље 212 ће обележити 20 година од смрти Љубомира Муција Драшкића (1937–2004), свог дугогодишњег директора и једног од водећих редитеља бивше Југославије, поновним покретањем фестивала позоришне игре „Муцијеви дани”. Овогодишње четврто издање фестивала, који је осмишљен као позоришно дружење театра, првенствено из градова где је радио и значајан траг оставио Муци Драшкић, биће одржано од 19. до 25. јануара. На сценама Атељеа 212 у том временском периоду публика ће имати прилику да види представе театра-домаћина, Народног позоришта из Ниша и Сомбора, које су режирали досадашњи добитници награде за режију „Љубомир Муци Драшкић”: Алиса Стојановић, Милица Краљ, Борис Лијешевић, Ива Милошевић, Ђурђа Тешић, Александра Милавић Дејвис. У оквиру фестивала биће на посебан начин обележено и 100 година од рођења Мире Траиловић, једног од оснивача ове куће културе: реконструкцијом прве представе Атељеа 212 „Фауст”.

Актуелно фестивалско издање биће отворено изложбом о Љубомиру Муцију Драшкићу коју ће приредити Музеј позоришне уметности Србије, а током „празничних” дана у горњем фоајеу позоришта приказиваће се снимци представа у Драшкићевој режији: „Молијер”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Марија Стјуарт”, „Бекство”, „Кнегиња из Фоли-Бержера”.„Муцијеви дани” замишљени су као отворени простор драмске игре за пријатељско упознавање с представама заснованим на основним Драшкићевим позоришним постулатима: активном односу према времену, јаком текстуалном предлошку, али с максималном слободом, која отвара простор за глумачку машту и развијање маштовите глумачке игре и представе која се тиче публике. Фестивал нема такмичарски карактер, али има амбицију да заузме значајно место на позоришној мапи.

Прве фестивалске вечери у петак увече, 19. јануара од 20 сати на сцени „Мира Траиловић” биће изведена представа „Ролеркостер” Јелене Кајго, у режији Милице Краљ Атељеа 212, док ће на сцени „Петар Краљ” ( 20.30 сати) публика моћи да гледа дело „Овај ће бити другачији” Сташе Бајац у режији Ђурђе Тешић. Следеће вечери на програму „Муцијевих дана” су комади „Брод за лутке” Милене Марковић у режији Иве Милошевић у извођењу Народног позоришта Ниш на сцени „Мира Траиловић” односно „Академија смеха” Коки Митани у режији Милице Краљ на сцени „Петар Краљ”. У недељу увече, 21. јануара на репертоару су две представе: „Беснило” Борислава Пекића у режији Бориса Лијешевића рађена у продукцији Народног позоришта Сомбор и такође „Академија смеха”. Понедељак увече, 22. јануара, резервисан је за „Ноћну стражу” тандема Федор Шили-Борис Лијешевић, док ће на сцени „Петар Краљ” бити представљена реконструкција прве представе Атељеа 212: „Фауст” Ј. В. фон Гетеа (режија Мира Траиловић/ Борис Лијешевић). У завршници „Муцијевих дана”, 23. јануара, биће изведена представа „64” Тене Штивичић, у режији Алисе Стојановић, као и комад „Амстердам” Маје Арад Јасур, у режији Иве Милошевић. Последње фестивалске вечери на репертоару је награђивано дело „Моја ти” Олге Димитријевић у режији Александре Милавић Дејвис, као и „Чекаоница” Бориса Лијешевић и Бранка Димитријевића.

Још као студент историје уметности и византологије, Љубомир Муци Драшкић је 1965. године, гледао дело „Чекајући Годоа” и то је била кључна, преломна тачка не само у његовом позоришном животу, него и у животу свих оних који су ту представу видели. После „Годоа” више ништа није било као пре. Створено је ново позориште Атеље 212. Започињући своју редитељску каријеру као асистент Бојана Ступице у представи „Јаје”, Муци Драшкић постаје помоћник управника Мире Траиловић и од тада везује свој живот за ову позоришну кућу у којој је провео 45 година. Заједно са својом генерацијом глумаца којој припадају: Ружица Сокић, Слободан Цица Перовић, Бата Стојковић, Маја Чучковић, Тања Бељакова, Влада Поповић, Бора Тодоровић, Ташко Начић, Милутин Бутковић, Зоран Радмиловић, Сека Саблић, Петар Краљ, Драган Николић, Мира Бањац... Инаугурисао је, највише кроз своје представе, оно што ће касније постати стил, игра, дух Атељеа 212. Једна од програмских представа био је „Краљ Иби”, која је малтене дочекана на нож (мада је било и оних који су је из прве препознали), да би временом постала култни, заштитни знак Атељеа 212. Та представа је и родила стил Атељеа, а по речима Муција Драшкића „испоставило се да је то био проналазак Атељеа који је имао резултате, упркос свим покушајима негирања”.

Љубомир Муци Драшкић био је најплоднији редитељ Атељеа 212: режирао је 31 представу, а највећи број његових представа биле су рекордери у гледаности: „Краљ Иби” (205), „Кафаница, судница, лудница” (187), „На лудом, белом канеу” (105), „Маратонци трче почасни круг” (212), „Похвала лудости” (123), „Свети Георгије убива аждаху” (191), „Кнегиња од Фоли-Бержера” (118), „Радован Трећи” (300). Фазе редитељског рада Муција Драшкића заправо представљају и историју Атељеа 212: од почетка са пољском и француском авангардом (Ружевичева „Картотека”, Жаријев Краљ „Иби”), преко праизведби домаћих драмских аутора, које је карактерисала друштвена сатира (Бора Ћосић, Брана Црнчевић, Борислав Пекић, Александар Поповић, Душан Ковачевић, Милица Новковић, Зорица Јевремовић...), до руске и немачке авангарде (Булгаков, Бабељ, Андрејев, Ведекинд, Канети, Хавел, Кохоут), да би завршио са класиком, Шилеровом „Маријом Стјуарт” и Молијеровим „Грађанином племићем”.

Свака од Муцијевих представа била је откриће неког новог аутора чији се текстови нису могли наћи ни у једном другом позоришту.

Када је постао управник Атељеа 212, 1984. године, његов први и основни циљ био је адаптација, реконструкција позоришта. Свеукупне припреме и градња трајали су седам година. Нова зграда отворена је 1992. године. Муци је знао где се налази сваки шраф, јер је више од 12 сати проводио на градилишту. Сам је признао да „своју кућу никада не би тако савесно саградио”.

Љубомир Муци Драшкић рођен је у Загребу 1937. године. Био је управник Атељеа 212 од 1984. до 1996. године. Добитник је многобројних награда међу којима су Стеријина, награда „Бојан Ступица”, Златни ловоров вијенац на сарајевском МЕСС-у. Био је редовни професор позоришне режије на београдском Факултету драмских уметности, од 1996. Преминуо је у Београду 25. јануара 2004. године.