У политици не постоје пријатељства

Ово писмо је одговор на допис господина Чедомира Илића, пензионера из Београда, објављен у рубрици Међу нама, 22. децембра 2023. Аутор је суштински негирао скоро све што сам написао у писму под насловом „Србија у Европи”, објављеном 21. новембра.

Ми јесмо европска земља, окружена суседима који су чланови НАТО-а и ЕУ или су у току преговора за придруживање. Наша земља не сме бити изузетак од суседа, па и да хоћемо нешто друго. У последње време превладавају мишљења и ставови да би требало да размишљамо о нашој оријентацији ка БРИКС-у. У вези с тим чланови владајуће коалиције из редова Покрета социјалиста доставили су парламенту Републике Србије декларацију у којој траже да се размотри наша спољна политика и да се надаље ради на приступању БРИКС-у. Исто мишљење дели и ванпарламентарна Српска радикална странка. Председник Републике Србије у вези с тим не тако давно рекао је како је наша стратешка оријентација приступање ЕУ, а да је БРИКС размишљање за будуће генерације.

Србија је у својој историји претежно била окренута Западу. У прилог томе иде и чињеница да је кнез Милош Обреновић свог сина Михајла послао на даље школовање у Беч, где је стекао савремена схватања о демократији и напредне идеје о уређењу државе. Династије Обреновић и Карађорђевић водиле су прозападну спољну политику.

Кнез Александар Карађорђевић у Крагујевцу 1853. године на личну иницијативу оснива Војнотехнички завод, који су градили и организационо подизали тадашњи водећи европски стручњаци из Француске и Чешке. Ова фабрика, претеча садашње фабрике „Застава наменски производи”, била је покретач привредног и друштвеног развоја Крагујевца и Шумадије.

За време Првог светског рата држава Србија највећу помоћ добила је од Француске. Напомињем да је командант пробоја Солунског фронта био француски генерал Франше Д’Епере, по коме се и данас зове улица и коме је подигнут споменик у Београду у знак сећања на све добро што је учинио за српски народ.

Након завршетка Другог светског рата и ослобађања земље од фашиста уз помоћ Црвене армије ФНРЈ је имала добре односе са СССР-ом само у периоду 1945–1948, кад је донесена Резолуција Информбироа, коју је наша земља под вођством КПЈ одбила. Као директну последицу тог одбијања имали смо изузетно лоше односе са СССР-ом у наредним годинама, али је то стратешки утицало да наша земља не постане чланица Варшавског пакта и будућност наших грађана није обликовала руска чизма (ово су речи господина Срећка Ђукића, бившег амбасадора СФРЈ у Белорусији).

Животни стандард и генерално друштвени живот био је тих година много бољи и садржајнији код нас него у земљама Варшавског пакта.

Сетимо се маја 1992. и увођења до тада незапамћених санкција нашој земљи од Савета безбедности УН, у чијем је изгласавању – што је врло важно – учествовала Русија, која није ставила вето. Наша земља је 1993. имала до тада незабележено високу инфлацију, која је много осиромашила наше грађане. Моје је мишљење, а мислим да га делим с већином грађана који прате дешавања у Европи и свету, да је наше место у ЕУ.

Наша садашња сарадња са земљама ЕУ је две трећине у привреди и економији и оне су највећи донатори код нас.

У политици не постоје пријатељства. Свака земља води своју унутрашњу и спољну политику тако што се води својим интересима. Сматрам да је интерес наше земље чланство у ЕУ, с обзиром на то да су све земље које су постале чланице организације европских народа напредовале у владавини права и достизању економских стандарда. При томе пре свега мислим на бивше земље Варшавског пакта, јер већина њих сада има виши стандард него ми. Русији није од интереса да ми уђемо у ЕУ, јер бисмо ми тим чином морали да ускладимо наше законодавство и спољну политику с њима. Интерес Русије је да буде присутна на западном Балкану, а Србија је погодна због наше досадашње политике „две столице”.

За нашу будућност и посебно за наше будуће нараштаје власт треба и више и боље да усклађује своју политику с ЕУ. Мишљења сам да је санкције Русији требало да уведемо још у пролеће 2022. Власт треба да у средствима јавног информисања истиче вредности ЕУ, затим шта добијамо од те сарадње, колико компанија послује у нашој земљи и запошљава раднике с овог простора и коначно – колико бисмо тек добили пуноправним чланством у унији.

Верујем у бољу будућност наше Србије и што брже чланство у породици европских народа.

Проф. др Мирослав Кубуровић,
редовни професор у пензији Универзитета у Крагујевцу