У епохи политике и ратова

Мало је стогодишњака међу људима, а нема много ни правних лица и разних удружења, компанија, старијих од века. Само се нека правна лица могу сматрати и својеврсним институцијама. Такав статус не добијају на неки формалан начин, тако што би их неко милозвучним речима „извикао”, нити се институцијом постаје било каквом прокламацијом било кога, па и оних који у неком времену имају формалну власт или фактичку моћ, или чак и једно и друго.

Институцијом се постаје захваљујући значају и утицају у одређеној области, која је важна за државу, друштво и грађане. Ипак све те институције, попут неких универзитета, библиотека, неких спортских клубова, увек чине људи. Свака древна институција почива и на смени генерација. Тако је и када се ради о неким новинама, а тешко да би у Србији било које новине осим „Политике” могле да се сматрају институцијом. Увек је тако било и биће, независно од увек, некада мање а некада више присутних „Сцила и Харибди”, кроз које се крећу медији на нашим просторима.

У модерној Србији васкрслој после крвавих ослободилачких устанака, које неки историчари сматрају и победоносном српском револуцијом након дугих столећа османске владавине, није много институција које трају вековима. Дуже од века траје „Политика”. Историја „Политике” је веома значајна и за историју саме Србије. Настала је десетак година пре почетка Првог светског рата, који је био својеврсно „прво полувреме” једног великог светског рата, чије је „друго полувреме” био још много већи Други светски рат. Између та „два крвава полувремена”, постојала је прва југословенска држава, а након Другог светског рата, у епохи хладног рата настаје нова социјалистичка Југославија која се крваво распада у временима тријумфа западног хладноратовског „блока”. То време су неки погрешно сматрали и „крајем историје”. Историји наравно крај није дошао, а већ у ових првих пар деценија 21. века човечанство се суочава са новим и веома опасним ратним изазовима.

„Политика” иако није ни научни, ни историјски часопис, увек је, како у своје јувенилно доба, тако и данас, своје читаоце поуздано информисала и о низу чињеница које су од значаја, како уопште, за разне научне области, па и право, тако посебно и за историју. Сваки историчар, па и онај посвећен правној историји може да се читајући странице „Политике” веома добро информише о свему битном што се дешавало на нашим просторима, па и знатно шире, пре више деценија. Већ у самој судбини оснивача „Политике” крије се и њена органска повезаност са херојском историјом Србије. Основала су је два брата Рибникара, пореклом Словенци, а Срби по духу и опредељењу. Обојица резервни официри, учесници победоносних балканских ратова, из којих су понели јуначке ране, Владислав са Једрена, а Дарко се Куманова и Брегалнице. Оба брата Рибникара су храбро страдала на бранику отаџбине у Првом светском рату. Падоше један за другим, у септембру 1914, током велике и крваве битке на Дрини, која је била и прва велика победа сила Антанте у Првом светском рату.

О јуначкој смрти оснивача „Политике” пише Исидора Секулић: „Обадва брата у обадва рата били. Обадва брата у обадва рата рањени. Је’л доста. Обадва брата у трећи рат пошли. Обадва брата из трећег рата нису дошли.” Оснивачи „Политике” су својом непоколебљивом одбраном отаџбине, часним вршењем дужности у ослободилачким ратовима и у великом одбрамбеном рату који је Србија водила борећи се за опстанак, те коначно, својом личном жртвом, коју су зарад одбране отаџбине свесно положили, утрли и будући пут свог новинског „чеда”. Њихова „Политика” је морала да буде и остане патриотска.

„Политика” захваљујући, како својим оснивачима, тако и бројним „великим перима” која су за њу писала, у својим „генима” носи, како наглашену интелектуалност која снажно одудара од у данашње време широко присутне таблоидне и отровне пошасти у медијској сфери, тако и снажан и слободарски дух патриотизма. Тај и такав патриотизам није празна и примитивна демагогија, не своди се на пуко „бусање у груди јуначке” и „ратовање великим речима”, већ се темељи пре свега, на настојању да наша Србија увек буде што је могуће успешнија и боља у свим областима – у образовању, науци, култури, привреди итд. То је посебно важно у овим тешким и опасним временима, која су нажалост и епоха рата. Не дај боже да се патриотизам доказује у време рата. Искуство показује да често неки „велики ратници на речима” у миру, побегну „у мишју рупу”, када дође опасно време да се са „речи пређе на дела”.

„Политика” редовно даје велики допринос и ширењу правне културе у Србији. Правна култура подразумева између осталог да се на правно ваљан начин и без кршења претпоставке невиности коментаришу актуелни кривични поступци. У држави која се одликује владавином права не смеју постојати „суђења” у медијима, што се често своди и на медијске злоупотребе и „медијско пресуђење”, када се у медијима прејудицира исход конкретног кривичног поступка, или се покушава створити „очекивање” у јавности у погледу таквог исхода. Веома је важно у правној држави и да се никада не извештава у стилу „шта је баби мило, то јој се и снило”, у погледу „медијског наметања” правних путева и начина решавања питања и проблема који се сматрају правно спорним, већ да се то препусти надлежним судовима.

Велика историја и светла традиција су разлог за понос, али и велика обавеза да се остане доследан тој историји и тој традицији. Нека је „Политици” срећан 120. рођендан.