Домовина је тамо где те неће убити

Ових дана на српском језику појавио се аутобиографски роман мађарског писца Ђерђа Конрада: Одлазак од куће и повратак кући у издању Архипелага из Београда (превод Арпад Вицко). Јесте овај роман аутобиографски, али његову виталност не чини изузетност пишчеве биографије, него они мали догађаји и слике тренутака које аутор на чудесан начин предочава, сејући семе добра у тло највеће невоље – рата, истребљења, и будећи наду тамо где је више нема. Рат у овом роману није апсолутни, џиновски монструм, већ има и своје смешне, апсурдне стране, па и тренутке среће. Конрад, како је приметио један немачки критичар, „у сваком паклу налази и нешто подношљиво”.

А сам писац то овако појашњава у разговору за „Политику“: „Са овом књигом сам хтео показати и флексибилност дечје душе у једној изузетно несрећној, катастрофалној години, кад по сваку цену тражи, и проналази, тренутке среће. Налази кутке утешне интиме у кући и у дану, и у најсуровијим околностима. Леденица која виси с олука на једној кровној тераси, ловац бомбардер на небу, али можеш у окованим баканџама с уживањем да се клижеш на сјајној тоциљајки. Нека се деси што хоће да се деси. У опасности играмо покер са судбином. Фатум и случајност: појмови који се међусобно траже и међусобно допуњавају.“

Већ деценију пишете само аутобиографске романе. „Од својих првих успомена осећам се истим”, записали сте. Шта може да буде заједнички именитељ душе једанаестогодишњег детета и седамдесетпетогодишњег мушкарца?

Седели сте, претпостављам, и Ви, као дете, на љуљашци. Ко је био тај малишан на љуљашци? Зар то нисте били ви? Да ли вас још увек боли неки давно нанесени ударац, давнашње понижење? Да ли сте у стању да евоцирате некадашњу љубав, иако су се ваши путеви у међувремену разишли, или, ако се данас баш и не би заљубио у њу? Ми смо попут небодера, свака година је један спрат, и у њему се креће доле-горе један округли, стаклени лифт из којег можемо да се осврћемо у било којем правцу, можемо по вољи да из њега изађемо и да се поново вратимо. Ако вам се тада поглед заустави на некој каљевој пећи, или на неком бициклу, или ператоници: свим овим некадашњим предметима које, излазећи из тог лифта, посећујете, припада и једно ново осматрајуће ја, које се с њима дружило као петогодишњак, и које их са великим задовољством поздравља и као седамдесетпетогодишњак. На Мојсијево питање, ко је тај који му се обраћа, невидљиви глас из ружиног грма му је овако одговорио: јесам онај који јесам. И у нама се понекад огласи исти тај глас. Не мењам своју кожу и биографију према томе да ли сам дечак или времешни господин, мењајући из минута у минут варијанте свог идентитета. И јуче сам био онај који сам данас. И надам се да ћу то бити и сутра. Мање или више.

У односу на ваше „романескније” романе, Одлазак од куће и повратак кући писан је новим, хладним тоном. Кад смо летос, на Блатном језеру, разговарали о ратним злочинцима, и уопште злотворима, рекли сте да се више ни на кога не љутите. Је ли отуд та мирна хладноћа тона?

У последњој години рата мени је било довољно необично оно што нисам морао да измислим, оно што ми је такозвана историја донела, или уделила. Преживљавање, избегавање подмукло свеприсутне смртне опасности, могуће је схватити и као анегдоту, и испричати је тако. Мојим школским друговима није успело да преживе, мени – случајно – јесте. Прича је онај низ догађаја који се састоји од пустоловина, може да крене у овом или оном правцу, или ја ловим, или мене лове, толико је довољно за један наратив. Хладноћа? Како старимо, и кад је реч о вину, и кад је реч о говору, радије се опредељујемо за сувље вино, за сувљи говор. Ако ја говорим потресно, слушалац се удаљава, ако је моја прича обестрашћена, она у читаоцу буди саосећање.

Недавно сте, говорећи о односу фикције и реалитета, формулисали две полазне тезе: по првој, у аутобиографском роману је све истина, а по другој, није ништа. Јер је свака нарација пука прича, дакле, фикција. Какав је стварносни садржај списатељске аутобиографије?

(/slika2)Прича не бива истинита од тога да се заиста све оно што сам у овој књизи испричао догодило од речи до речи, изузев оног разговора са мртвим немачким војником, што је, посве вероватно, је ли, дело уобразиље. Али чак је и то истинито, јер би тај мртви немачки војник могао да каже оно што читате, и ви бисте овако говорили да сте на његовом месту. Истина је то што се пред тобом појављује, и све оно чега можеш да се сећаш. С обзиром на то да догађај постаје стварност тек кад се догодио, када већ припада прошлости, кад је већ, дакле, прича. Без приповедања нема стварности, без историографа нема историје.

Роман нема обавезу да буде измишљен. Кад се сећамо, ми успут и измишљамо, без уобразиље нама сећања. Могу слободно да се служим пушкицама из властитог живота. Сви тако раде.

Додељено Вам је звање почасног доктора Универзитета у Новом Саду, инострани сте члан САНУ. Ушли сте у крвоток српске књижевности и српске мисли. Које вас личне споне везују за српску књижевност?

У роману Одлазак од куће и повратак кући, евоцирам 1944. и 1945. годину, када сам био веома поносан на мог брата од тетке, који је пребегао код југословенских партизана. Вест да на српским територијама Јевреји имају више шансе да остану у животу тада ми је огрејала срце. И када су неколико година касније Тита у овдашњим новинама називали монструмом пуштеним са ланца, ја сам његово име урезао у школску клупу. Нисам имун на вирусе такозване југоносталгије. Мени се свиђала та земља са њеним културалним шаренилом, и осећао сам се веома пријатно – пре неких четрдесетак година – седећи у једној новосадској кафани за столом са пријатељима писцима различитих језика, у веома добром расположењу. Моје књиге су пре 1989. године биле забрањене у Мађарској, и само су у облику самиздата могле да допру до неколико стотина читалаца. Један од мојих романа, Губитник, појавио се код београдске Просвете. Имао сам прилике да упознам бројне српске писце, Данило Киш ми је био веома добар пријатељ, топло пријатељство сам осећао према Александру Тишми и Слободану Селенићу, и осећам данас према Предрагу Палавестри и Филипу Давиду. А од писаца који живе у Суботици и у Новом Саду, најближи су ми Ласло Вегел и Ото Толнаи. Од свих њих много сам научио.

Одлазак од куће и повратак кући. Где је дом и где је домовина?

Где је домовина? Овде, где стојим, негде у неком сазвежђу, овде где седим држећи се грчевито за једно перо. Овде у кревету, у којем се обично будим и одакле ћу пре или касније наћи пут до купатила, и где изашавши на врата, поздрављам оне који ми наилазе у сусрет. Домовина се налази на оних неколико километара квадратних на којима се згушњавају моји путеви. Домовина је тамо, на берећоујфалушком јеврејском гробљу које је већ педесет година ван употребе, испред високог надгробног споменика моје баке; поред ње стоји, исто тако висок, мој деда, обучен у црни гранит. Мој прадеда, у белом мермеру, не сеже им ни до појаса. Домовина је у оној учионици из које сам стално желео да изађем и кроз чији прозор сам годинама буљио у натпис, урезан у зид пекаре преко пута: „Печењара”. Моји школски другови су поубијани, школа је срушена.

Питате, где је домовина? Тамо где те неће убити. Тамо где могу бити уверен да су ми деца безбедна. Тамо где се поштује личност и реч. Тамо где се унапред уважава то што сам онакав какав јесам, и што мислим оно што мислим. Тамо где постоји један мирни кухињски кутак где су после вечере, уз вино, могући добри разговори. Где се деца играју Индијанаца и каубоја и где граде себи тајна склоништа. Где Јутка с ногама подавијеним под себе седи у фотељи и чита. Тамо где бих, пентрајући се узбрдо, могао и ту и тамо да попијем чашу вина, и ако бих се одазивао љубазним позивима, низбрдо бих могао да се враћам и све поскакујући...

Тамо где стижем.