Строј

Тешко је очекивати да ће Уставни суд Србије донети било коју другу одлуку осим оне којом забрањује „Национални строј” (НС). Из лаичког угла гледано, чини се да постоје све законске основе за то, а мало ко ће се усудити на јерес да (јавно) брани право на слободу мишљења и говора чланова организације која предлаже да „пуно грађанско право... могу имати само лојални држављани наше земље који су припадници беле аријевске расе”, док би они који нису „беле расе” имали „ограничена права”.

Али, шта се забраном заправо постиже? Нацистичке идеје с којима НС озбиљно кокетира свакако не нестају административном одлуком, па неће ни пресудом. Формалноправно, ефекти су никакви, јер НС није регистрован. Не види се шта их може спречити да после забране своју организацију преименују у, на пример, „Српски марш”. Па када суд после неколико месеци забрани и „Српски марш”, из чисте забаве могу да се назову „Национални марш”. И тако унедоглед. Није извесно ни да суд може да спречи НС пропаганду преко Интернета – како забранити веб-сајт који је регистрован рецимо у Панами? Нема ту топле воде – (нео)нацисти у Немачкој и Аустрији поодавно су се сетили како да пливају изнад површине законодавних вода.

Бука која се подигла због демонстрација (нео)нациста, те због могуће забране НС, дала је овим групама више публицитета у неколико дана него што су га имали за свих десет година, колико најмање делују у Србији. У тих десет година против нациста радила су неписана друштвена правила заснована на консензусу 99,999 одсто грађана о овој идеологији, правила која су много продуктивнија, па, ако се хоће, и строжа од оних које прописује закон. Да ли се ико одважио да уступи простор за одржавање јавног скупа НС-у после инцидента који су 2005. направили у Новом Саду? Чију су подршку – осим сабраће из иностранства – добили? Какав јавни утицај имају? Колико је оних који су спремни да запосле човека који се јавно декларише као припадник (нео)нацистичке организације?

Стога их је можда само требало оставити тамо где су били – на маргини маргине и не дозволити могућност да „бели аријевци” после забране постану „негативни јунаци”, а припадност НС-у „забрањено воће”. И кажњавати онда када прибегну насиљу, као што је то био случај са упадом на новосадску антифашистичку трибину.

Друга димензија случаја НС јесте што ће то бити прва забрана једне политичке организације после 2000. године. А неће, изгледа, бити и последња. Министарка правде Снежана Маловић најавила је да ће њено министарство „иницирати забрану рада свих организација за које постоје сличне ситуације као у случају НС”. Шта су то „сличне ситуације” и које су организације, до јавне расправе коју је најавио Уставни суд, можемо само да нагађамо. Али можемо да наслутимо...