Дрвене куће и лички сиреви у Банату

Банатско Карађорђево – На „Карађорђевачком прелу”, које се четврт века одржава од Светог Стефана који пада на трећи дан од Божића, до Светог Саве, пре неко вече је било речи о кућама, хлебу и личком сиру – баси. Преци Карађорђевчана су махом учесници пробоја Солунског фронта у Првом светском рату. Они су за своје добровољно учешће у рату добили поседе у северним деловима новостворене државе која се у међувремену распала. Тако су ратници, заједно с породицама, својевремено остављени на личком кршу пошто су мушкарци најпре отишли на печалбу у Америку, награђени малим поседима, највише у Банату, Бачкој, Срему, Славонији...

Овде су сами правили куће, најпре скромне дрвене које су личиле на оне из старог краја и ван насеља по мајурима и напуштеним имањима некадашњих велепоседника, који су без имовине остали у послератној аграрној реформи. Велике недоумице владале су међу колонистима након досељавања на ново поднебље нарочито око градње кућа. Смештени у заједничке просторије на поменутим имањима они су дуго чекали да им стигне грађевински материјал из шума родног краја, за такозване талпаре, куће од дасака. Најважнији разлог за градњу дрвених кућа је веровање да су оне здравије за живот, од ових које су „лепљене од блата”, на које су колонисти гледали с подозрењем. У новоформирано село Велебит Личани су донели 14 брвнара. Како је на прелу предочио музејски саветник у новосадском Музеју Војводине, етнолог Богдан Шекарић, ново насеље подигли су на валовитом делу северу Бачке како би имали угођај сличан старом крају. Према речима др Милана Мицића, који се цео живот бави Солунским добровољцима и колонистима, учестала градња брвнара је практикована и због жеље да се на тај начин из старог краја пренесе и тамошњи модел живљења. Тако је Тодор Димић, рођен 1892. у Острвици код Госпића у Лици, са 17 година отишао у Америку где је радио у руднику. Као добровољац је учествовао у пробоју Солунског фронта. Већ 1918, одмах по завршетку рата, вратио се у амерички рудник. У јами се тешко повредио и остао без руке, а од обештећења гради кућу на земљи у селу Вишњевац поред Суботице. Девет јутара земље добио је као ратни добровољац, а да би приволио оца Јована да дође у Војводину морао је да у четири вагона довезе из родног краја дрвену грађу, јер овај није хтео да живи „у кући од земље”.

Колонисти из Лике у Војводини данас децидирано тврде да су њихови преци из родног краја донели басу – млечни намаз који се добија прерадом крављег и козјег млека, а ради се о аутохтоном производу који се прави само у Лици. Личани из Банатског Карађорђева и других војвођанских места у којим живе колонисти, сматрају га делом свог идентитета, каже поменути етнолог Шекарић из Музеја Војводине. Ова покрајинска институција је током истраживања 2023. године, у циљу номинације личке басе за листу нематеријалне културне баштине, обишла породице које у Војводини негују традицију њене производње. Тако су посетили породицу Свилар из Бачког Брестовца, породице Радмиле Марјанов Пањевић и Јелене Соћин Пањевић из Велебита, Марију Везмар и Биљану Јуначков из Велике Греде и породицу Ћук из Банатског Карађорђева.

Карађорђевачка породична млекара почела је са узгајањем оваца 2004. године, да би временом свој рад преусмерили на узгој коза.

Мештани Банатског Карађорђева који су досељени из Лике, личку басу су редовно користили у свакодневној исхрани у Војводини. Сматрају је изворном врстом хране Личана. Под њиховим утицајем и други досељеници (из западне Босне, Баније, Кордуна, на пример) почели су да за сопствене потребе производе ову врсту сира. За њих је она део личког идентитета, и налази се као саставни део и свакодневне и свечане трпезе. Многи разлози су наведени на личком прелу да се омиљени специјалитет подржи и уписом у Национални регистар културног наслеђа. Стручну обраду овог предлога води Музеј Војводине.