Саобраћајни просветитељи

У последње време код нас је доста актуелна тема безбедност деце, првенствено школског узраста, укључујући и заштиту најмлађих у саобраћају. Недавно је Агенција за безбедност саобраћаја најавила да ће ове године, заједно са Заводом за унапређење образовања и васпитања, иницирати увођење саобраћајног васпитања у редовни образовни програм у школама у Србији.

То је повод да се подсетимо да је још пре близу 70 година тадашња саобраћајна милиција у Београду предузела прве кораке ширења саобраћајне културе међу учесницима у саобраћају. Наиме, тада се у нашем главном граду нагло повећао број моторних возила, нарочито после отварања домаће фабрике аутомобила у Крагујевцу, што је довело и до већег броја жртава моторизације, нарочито међу децом. Стога је Градски СУП Београда оформио посебну екипу од неколико најбољих и у педагошком смислу добро припремљених саобраћајних милиционера да раде на унапређењу саобраћајне културе најмлађих житеља града. Са пуно ентузијазма, ови саобраћајни просветитељи кренули су међу ученике основних школа да их, у сарадњи с наставницима, путем предавања, разговора, упутстава и поука упознају с неопходним саобраћајним прописима и правилима, њиховим поштовањем и најчешћим грешкама, нарочито пешака, које доводе до несрећа на улицама и путевима.

Своја излагања људи у плавим униформама поткрепљивали су причама и примерима из свакодневне праксе, допуњујући их кратким поучним безбедносним филмовима и њиховим коментарисањем. Ова хумана активност саобраћајаца наишла је на веома добар пријем па су наставници почели да позивају милиционере и на родитељске састанке да би родитељима указали како они могу да допринесу сигурности своје деце на путу од куће до школе. Са посебним симпатијама дочекана је прва појава униформисаних пионира-саобраћајаца, који су под надзором старијих колега регулисали саобраћај и контролисали возаче. За десетак година обучено је око 300 малишана саобраћајаца.

Временом, ова вредна екипа своје васпитно-пропагандне активности проширила је и на средње школе, затим на професионалне и војне возаче, кандидате у ауто-школама, чак и на децу у појединим обдаништима. Тешко је проценити колико су ови племенити људи за десетак година својим многобројним васпитно-превентивним акцијама спасли живота, пре свега дечјих, на опасном градском асфалту.

Пошто су њиховим активностима постављене добре основе и одговарајући повољни услови, сматрало се да ове послове од саобраћајних милиционера треба убудуће да преузму и наставе просветни радници, уз одговарајућу законску регулативу. Односно, да се у школе уведе предмет саобраћајно васпитање, да се донесу неопходни наставни програми, обезбеди наставни кадар за ово градиво, али и потребни уџбеници, да се сниме поучни домаћи филмови о саобраћају, по могућству уреде и саобраћајни полигони за практичну наставу...

А колико је и у којој мери тих замисли и планова до данас реализовано у пракси, какви су резултати постигнути, да ли је то и колико утицало на повећање безбедности деце у саобраћају, могло би да буде тема за неку другу прилику.

Света Јокић,
Београд