Озарења ватром српског Орфеја

Живео је тек 27 година, стварао само нешто дуже од једне деценије а својим делом узнео се до легенде српски Орфеј Бранко Миљковић. Управо протеклих дана обележавали смо 90 година од доласка на свет једног од највећих песника српског језика (1934–1961) чије ће поетско, есејистичко и преводилачко дело обележавати многе деценије и векове.

Рано је стиховима забележио: „Кроз туђе срце води прави пут/ ко другачије путује наилази на таму”. Бранко Миљковић није наишао на таму, границе његовог духа и хуманизма стремиле су звезданим просторима које је досегао пратећи лирску мисао Хелдерлина о додиру душе и васионе. Знаменити антички филозоф  Платон на време га је упозорио: „Знање је сећање” и Бранко је пламичак свог живота усмерио ка стварању комплексног дела на сећањима мудрих. На овим чврстим темељима настајала је права литерарна ризница – од древних Сумераца, Вавилонаца, Грка, Римљана, Кинеза, додирујући и неке од наших дана, стално трагајући за прејаком речи. Његова животна књига поезије била је „Ватра и ништа” за коју је добио, као најмлађи стваралац Београда, највећу награду града.

Долазећи из родног Ниша на студије у Београд, са руковетима песама, а међу њима је била и „Узалуд је будим”, по којој је назвао прву објављену књигу, у почетку прећуткиван, убрзо је почео да осваја широке просторе Југославије. Био је то тренутак када је узлетео као стваралачка личност…

Горео је потом у ватри Бранко Миљковић, али ватра га је и подржавала. „Узмите шаку врелог пепела/  или било чега што је прошло/ и видећете да је то још увек ватра или да то може бити”, давно је записао у „Похвали ватри”, до краја дефинишући стиховима: „Ништа није изгубљено у ватри/ само је сажето”.

Током Миљковићевог интензивног песничког стваралаштва тумачио је његову поезију велики број критичара. Расправе су се често водиле и о томе да ли је она нејасна. Постало је то једно од суштинских питања, поготово када се зна да су песнику на почетку замерали што је више филозоф него песник. Расправе су временом показале да је, у Миљковићевом поетском чину, филозофија више обасјање. Стицајем прилика и само провиђење је помогло песнику. Преведен је есеј великог песника и теоретичара књижевности Сена Џона Перса и његова снажна реч: „Љубав је огњиште поезије, непокорност њен закон… Нејасност за коју јој се пребацује, не потиче из њене властите природе, напротив, она је осветљујућа, већ из ноћи коју истражује, из ноћи саме душе и тајне у коју је огрезло људско биће,”

Дубоко је Бранко Миљковић веровао у Поезију називајући је „апсолутним недемагошким обликом хуманизма”. Разлози довољни за живот и, у случају нашег песника судбинског гласа, показали су се довољним и за смрт.

После криза, долазила су права открића у преводилачком раду, која почињу да отварају путеве за песникову славу и неуморно стварање нових дела. Али „зрно лудости”, све је снажније деловало на многим плановима – у љубави, стваралаштву, у самом корену живота. Одрекао се својих дела и кајао се потом и сам тврдећи да стваралац нема право на то одрицање. Волео је и направио кобну грешку, тражио пријатеље, имао их бројне, али се у неке и разочаравао. На животном попришту је остао сам код Ксаверских загребачких шума, тамо близу Цркве Светог Ксавера… А чекао га је живот и нови стваралачки пут.

У Миљковићевим кобима могли смо да сагледамо трагику Милутина Ускоковића, утопљеника у Топлици, пред повлачење српске војске из отаџбине у Првом светском рату. Утопљене душе Владислава Петковића Диса, кога је торпедовани брод повукао у таласе Јонског мора, тресетницу која пада на мртве алге „Плаве гробнице” Милутина Бојића. И оне песнике које је младе отргла злокобна жута бољка – судбински глас цвета српског песништва, што је тако снажно одјекнуо и са именом Бранка Миљковића и његовим узвишеним стваралачким делом.

Песник Бранко Миљковић стварао је тек нешто дуже од једне деценије. И поред тога оставио је богато поетско, есејистичко и преводилачко дело. То су показале, доказале и још доказују многобројне критике песниковог стваралаштва што дуже од пола века осветљавају, у првом реду оно што је најзначајније – његово поетско дело, мисаоне изворе, филозофски смисао и открића у мисаоном корпусу, пре свега античких филозофа, лексичке и комбинаторичке особености, метафоре и симболе, песников живот који је и сам био поезија особене врсте.

Добар зналац и тумач старогрчког мита и филозофских учења, пре свега Хераклита, и више других, Миљковић је основне категорије њихових учења и предања поетски осмишљавао, уткивао их у своју поетику и, ослањајући се на парадоксе, често уносио и другачији, нови смисао. Посебно су га заокупљали пра елементи ствари: ватра, вода, земља, реч плодоносна за којом је трагао. У његовом поетском сазвежђу остали су, просветљавајући из дубине бића, привид, простор, време, космички знаци и прозраци. Био је и остао читавог живота распет између филозофског учења Хераклита, Парменида и Емпедокла и егзистенцијализма једног Хајдегера и Сартра. Опседала га је, такође, Лајбницова тајна о бесмртности душе исповедана у исповестима филозофа. Често су се наметала питања о бићу и празнини, насловом последње објављене књиге „Ватра и ништа”, свемоћну празнину дефинише речју ништа. Ова вишезначна реч у Бранковом певању заокупља пажњу, не само шездесет година од појаве (1957) прве његове књиге „Узалуд је будим”, већ и од објављивања првих песама, из гимназијских дана.

Бранко Миљковић рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године. Трагично је завршио живот у 28. години у Загребу, крај Цркве Светог Ксавера, Ксаверске шуме, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године. Остале су његове књиге поезије: „Узалуд је будим” (1957), „Смрћу против смрти” (написане са Блажом Шћепановићем), „Порекло наде” и„ Ватра и ништа” (1960). Издавачка кућа Градина 1972. године објавила је сабрана дела Бранка Миљковића у четири тома. Прва два чини поезија, најистраженије и најкомплетније до данас презентирана, трећи чине препеви, четврти есеји, прикази, делови интервјуа. У току 50 наредних година појављивали су се бројни избори Миљковићеве поезије код нас и у свету. Недавно и ново издање Сабраних дела у шест томова у издању Нишког културног центра.

Пишући, поводом тридесет година од вечног одласка Мајаковског, познати есеј „Песма остаје ако је испевана у времену”, Бранко Миљковић није могао да не забележи мисао: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”. Задрхтала му је рука кад је хтео да избрише оно „можда”. Прошло је, међутим, само десет месеци од објављивања есеја до трагичног фебруарског јутра 1961. године што је заувек отргло песника и трагаоца за јединим правим путем који води кроз туђе срце.

књижевник, аутор монографије о Бранку Миљковићу