Вожд Карађорђе и Његош

Кажу да Бог повремено у племена и народе шаље велике душе у људском телу, какви су били пророк Мојсеј Боговидац и Исус Навин, вође јеврејског народа, да их црква Христова са светим прославља (епископ Николај, сабрана дела, књ 7, 1. и 4. септембар по старом календару).

Тако је и Ђорђе Петровић (1762–1817), син Петра и Марије, повео Србе 2/15. фебруара 1804, на Сретење Господње, у Орашцу, у први (успели) устанак да ослободи народ од турског ропства у којем је чамио око пет векова. У том периоду, како су писали летописци, „живи су завидели мртвима”, а уз Божју свемоћ, с православном вером, „манастири, гусле и гудало” очували су их да не превере у друге вере. Вожд је у више битака – на Иванковцу, Мишару, у Београду, на Штубику, Малајници и Лозници – од 1804. до 1810. односио победу за победом, толико да му је и Бог свети помагао. Чак су и Турци говорили: „Нисте ви Срби толико јаки колико вам Алах (Бог) помаже.”

Петар Други Петровић Његош, рођен 1813. године од Тома и Иване, владика и владар Црне Горе (1830–1851), богонадахнути Цетињски Тајновидац, кога је Митрополија црногорско-приморска уврстила у богоугоднике, као један од најгенијалнијих поета, од Бога обдарен, за Први српски устанак на Сретење Господње и борбу Срба за слободу поје: „Ал хероју господскоме/Карађорђу бесмртноме/све препреке на пут беху/к циљу доспе великоме/Диже народ, крсти земљу/и варварске ланце сруши/Из мртвије дозва Срба/дуну живот српској души.”

Таквим громовитим гласом „Праху Оца Србије” (Карађорђу) посветио је „Горски вијенац”, где у својој јеремијади за страдањем „христијанлука”, хришћана и васкрситеља му за Ђорђа Петровића наглашава: „Твојој глави би суђено/за вијенац се свој продати” (о убиству Вожда од српске руке на летњег Арханђела 26. јула 1817).

Данас, 220 година по „васкрсу Србије”, како је писао Стојан Новаковић, Срби су „Република Српска, сва крштена”, Србија „недокрштена”, а Црна Гора, Српска Спарта, „полукрштена”, тумачио је с митрополитом Амфилохијем епископ Атанасије Јевтић. Има наде за Србе, пошто су од 1945. „похулили вјеру прађедовску”, да се „обоже, сложе и умноже”. Или, по речима Светог Саве, кроз уста епископа Николаја: „Волео бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате”.

Протојереј-ставрофор у пензији Александар Д. Средојевић,
Београд