Портрет лепе маме

Шеснаести фебруар ме увек подсети да је тог дана, а лета Господњег 1940, на свет дошла српска приповедачица, романсијерка и књижевна преводитељка Вера Колаковић, рођена Јеремић.

Српска литература чува је и памти по романима „Сељакова смрт”, „Портрет лепе маме”, „Скините наочаре, господине” и другим, а и по збиркама приповедака „Дар покојника”, „Нарциса”, „Печурке су деца кише”. Преводила је велике немачке писце, Клајста, Хесеа, Рилкеа, Граса...

Веру сам упознао на Ливадици, на Градцу, недалеко од њеног родног Дегурића. Било је лето 1984, и обоје смо сваки дан долазили ту на купање: ја скроз од Ваљева, она из комшилука, само се спусти с брда. Ја сам имао непуних 16 година, а Вера је тад имала 44.

Прво смо се сами детектовали на месту где се, ипак, само одважни купају, а онда сам сазнао да је она дугогодишња, вишедеценијска другарица мог ујака и моје мајке. После је Вера обновила старо, детињско другарство с мојом мајком, па

је долазила код нас кући у Београду.

Кад је видела да пишем, заинтересовала се и, за дивно чудо, читала шта радим. Тако сам и почео да одлазим код ње, у станчић у Захумској улици, где ме је упознала с неким нашим значајним писцима, а ја посебно памтим сусрет с великим Стеваном Пешићем.

Касније ми је Вера писала рецензије, односно поговоре за две збирке песама: „Одбрану Данајаца” и „Даг”. Никад ме није хвалила директно; осећао сам чак и извесну челичну, хладну опструкцију у њеном опхођењу према мени, биће да је била помало непредвидива особа.

Дошла је на сахрану моје мајке, у априлу 1996, и кад смо већ одлазили с гробља, пришла ми је и рекла: „Сад, кад си се опростио од мајке, можеш мајку имати у мени”.

Умрла је у јесен 2002, у 63. години, и сахрањена је на гробљу у њеном Дегурићу.