Тријумф документарца другу годину заредом

Берлин – Већ другу годину заредом на Берлинском фестивалу „Златног медведа” осваја документарни филм! Каква је порука ове чињенице? Да ли да је схватимо као пораз целовечерњег играног филма, којем је, пре свега, главни такмичарски програм овог фестивала и намењен? Или, можда, као „несналажење” и овогодишњег жирија – предвођеног сада кенијско-мексичком глумицом Лупитом Нјонго – у програмском избору од 20 такмичарских филмова који је креирано одлазећи Карло Шатријан, којем Берлинале није продужио мандат?

Како год на ова питања одговорили, неспорно је следеће: већ дуже су дугометражни документарци изједначени у такмичарским програмима светских фестивала, а за најбољи филм 74. Берлинала – „Дахомеј”, о борби за повратак отетог уметничког блага с некадашње територије истоименог западноафричког колонијализованог краљевства, француско-сенегалска редитељка Мати Диоп освојила је „Златног медведа”. Такође је неспорно да је у Берлину по четврти пут заредом награђен и јужнокорејски култни редитељ Хонг Санг Су, мајстор за стварање филмских прича „ни из чега”. Овог пута је за шармантну наративну минијатуру о судару различитих култура – „Потребе путника”, с ништа мање култном глумицом Изабел Ипер у главној улози, освојио фестивалски гран-при. Овим двема главним наградама, које се могу окарактерисати и као претеривање од стране жирија (а можда је и пуки случај што је већина награђених француско-белгијске производње), придружују се и Награда жирија (Jury Prize), коју је за концептуалистичко-футуристички филм „Царство” освојио француски редитељ Бруно Димон, као и награде за глумце Себастијана Стена (у америчком филму „Другачији човек”) и Емили Вотсон (у ирско-белгијском филму „Мале ствари попут ових”).

Судбина три, без сумње, најбоља филма у главном такмичењу 74. Берлинала је следећа. У сваком смислу доминантни и изванредан немачки егзинстенцијалистички и хуморан филм „Умирање” („Sterben”) Матијаса Гласнера завршио је само са „Сребрним медведом” за најбољи сценарио (освојио је и две важне награде нестатутарних жирија). Једноставан, али и потпуно очаравајући ирански филм „Моја омиљена торта” Маријам Могадам и Бехташа Санајиха потпуно је игнорисао главни жири, али су му припале награде публике, жирија међународне критике Фипресци и Екуменског жирија. Сјајан документарац „Пепе” Нелсона Карлоса де лос Сантос Аријаса, доминиканско-намибијско-немачке производње, освојио је трећу најважнију награду – „Сребрног медведа” за најбољу режију. Да сам се којим случајем ја питала, Гласнерово „Умирање” освојило би и „Златног медведа” за најбољи филм и „Сребрне медведе” за режију и сценарио и за цели глумачки ансамбл. Великодушно бих наградила и иранске ауторе филма „Моја омиљена торта”, и Сантоса Аријаса за „Пепе” и Хонг Санг Суа за „Потребе путника”, а нашла бих и начин како да наградим и Оливијеа Асајаса за забавно-егзинстенцијалистички филм „Заустављено време”.

И овогодишње издање Берлинала било је онако како је за све ове године „дириговања” уметничког директора Карла Шатријана. Није тајна да се то зове „локарноизација Берлина”, јер је Шатријан на берлинску функцију дошао после неколико година рада на Локарно фестивалу, на којем је такође преферирао „филмове из ћошкова”. Под његовим уметничким руководством Берлински фестивал је дефинитивно постао бледа сенка оног некада великог и важног оригинала, окрњеног додуше већ у последњим годинама мандата његовог претходника Дитера Кослика.

Берлински фестивал мора да се тргне јер је позиција – уз Кан и Венецију – апсолутног лидера међу фестивалима А категорије већ изгубљена. На следећем, 75. Берлиналу гледаће се филмови по избору нове фестивалске челнице, Британке Трише Татл, која је доскора водила Лондон филм фестивал, а на дужност ступа већ у априлу 2024. Да ли ће Татлова удахнути нови живот Берлинском фестивалу, то нико у овом тренутку не зна, али нада постоји. А постоји и питање које је остало да лебди: Да ли је могуће да у Немачкој не постоје филмски експерти да воде Берлинале? Је ли „увоз памети” заиста оправдано неопходан? Ја на то одговор немам.