Американка негује традицију својих српских предака

Американка Киша Булок (Kecia Bullock) је праунука мога стрица Николе Прибића и трећа је генерација стричевих потомака рођених у САД. Стриц је још давне 1913. године из места Трнава у тадашњој Аустроугарској, у предвечерје Првог светског рата, из политичких и економских разлога емигрирао у САД. Населио се у градићу Масилон, у држави Охајо, где и сада живи већина његових потомака, а већ су рођене и четврта и пета генерација.

Стриц Никола водио је рачуна о свом пореклу и православној вери. Својој деци, првој генерацији рођеној у САД, дао је наша имена: Душан, Ђорђе и Милка. Посебно су водили рачуна о кумству и кумовима, који су углавном били потомци досељеника из наших крајева.

Стричев син Ђорђе имао је четворо деце и од оца је наследио све наше обичаје и веру. Тако је настављено и с другом генерацијом рођеном у САД, нарочито по мушкој линији Прибића, који су добили наша имена – Бранко, Никола...

Сада је стуб породице Прибић у Масилону његов унук Бранко Прибић, који припада другој генерацији породице рођеној у САД.

Припадници друге, треће и следећих генерација рођени су у национално мешовитим браковима, али поштују порекло својих родитеља и предака. Сви се у време православних празника традиционално окупљају у православној цркви у Масилону, која представља темељ неговања наше вере и обичаја.

Ђорђе је имао свој тамбурашки оркестар и снимио је на српском језику доста народних песама: „Београдски мали пијац потопила Сава”, „Киша пада трава расте”...

У таквом породичном окружењу рођена је и живи и Ђорђева унука Киша Булок. Веома је посвећена и свом српском пореклу по прадеди Николи и деди Ђорђу. Посебно велики утисак на њу оставио је деда Ђорђе уз кога је расла и од њега слушала приче о нашем храбром и верујућем народу. Радо се сећа детињства и прича како би је деда питао шта је по националности, а онда би је, кад му каже да је Српкиња, пресрећни деда увек чашћавао једним доларом.

С пуно пажње и емоција она сакупља и на друштвеним мрежама објављује пригодне чланке поводом значајних српских верских празника, историјских догађаја, али и оне о важним Србима. Од Видовдана и Косовске битке, преко Светог Саве и светосавља, до Николе Тесле и Новака Ђоковића.

Пре неколико дана објавила је и чланак поводом Сретења Господњег и Дана државности и уставности Републике Србије. Од ње сам први пут чуо за постојање Српске културне баште у Кливленду, у Охају. Захваљујући томе, ја сам о овој башти већ писао нашем листу „Политика” и тада сам схватио да веома мали број наших људи зна да тако нешто постоји у далеком Кливленду.

Киша помно прати живот и обичаје нашег народа и доста сазнања о томе већ је пренела и на своје две кћерке, које су сада студенткиње. Једној од њих дала је име Наташа. Љубав наших Прибића у САД према свом народу и прецима тако се већ 111 година преноси с колена на колено.

Наша шира породица – Прибићи из Београда, Аустралије, Енглеске... – први пут се видела са рођацима из САД тек 2007. године, када су дошли у посету у Београд. Тада су већ протекле 94 године од стричевог одласка у САД. Међу петоро рођака који су том приликом посетили Београд била је и тада 39-годишња Киша. Био је то леп сусрет, за памћење, с доста емоција.

Овим путем желим да захвалим нашој рођаци Киши Булок за све што чини за наш род и наш народ у далеком Охају и за велику посвећеност српској историји, традицији и обичајима.

Милан Прибић,

Београд